Позориште
===
___њебе» У НОВОМЕ
НИ ||
поправе о
«ТОД, Ш
Пс
ОР
1
~ | У
5 Бој 1,
МОДИ
ПН
УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.
Излави за време бављења позоришне
дан На на по табака.
дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је— Отоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
_ БРАЋА ЗА МОТОРИЈУ СРПСКОГ НАРОДНОГ повеРИнЕта.
Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.
|| ||
Па је поступно стваран план, по ком се од99 јако по народу путовало. Цела манипулација е новцем, претплата, продаја улазница на каси, добровољни прилози и т.дДд., све је то било рукама месних одбора, а никако у управиним. Управа је те новце на признаницу примала из руку месних одбора, и о употреби примљених новаца главном одбору новосадском рачуне полагала. Тако је била спојена аутономија 1080ришна са потребном новчаном контролом.
За позоришног економа поставио сам члана дружине Пају Маринковића, који је бригу водио 0 позоришном покретном имању (гардероби, декорацијама, реквизитама и др), ситнијим поворишним потребама и дневним трошковима. Он је особиту ревност и вештину показивао нарочито при путовању дружине, које је сватла тако тачно и уредно ишло, као добро удешен часовник.
Из Новога Сада је отпутовала дружина у почетку маја, а вратила се у Нови Сад почетком децембра. За то време бавила егу Вршцу. Телишвару, Чакову, Кикинди, Сенти и Сомбору. У Вршцу је дружини највише на руку ишао Никола Мандукић, у Темишвару градски учитељ Ђура Јовановић и браћа Београдци, у Чакову Јован Дајевић. 4 Кикинди Петар Видак и Ника Јовановић, у Сенти Ан-
_ дрија Николић, у Сомбору Гедан Ле еин
ПР ЗИИ
"вам те године и
Година 1864. била је несрећна и за мене и за цео народ. Те емо године изгубили старину Вука Караџића, а од млађих снага: Косту Руварца, Станоја Бошковића и доктора Јована Андрејевића. Осим ових општих губитака имао лично да отрпим неколико тешких удара судбине. Шрво ми умре сестра, за њом одмах п мати. То још није све. „Срп-
С]
ТЕ (Наставак).
еки Дневник“, коме сам још једнако био номинални уредник, буде наредбом тадашње власти обустављен и добије још на врат и штампареку парницу, због које будем стављен под војнички вуд, што као одговорни уредник нивам водио надзор над листом. Био сам за време испита интерниран у Новом Саду, па и кад сам после три месеца с дозволом варадинског генерала за дружином отишао, морао сам се из
еваког места суду јављати, да се у свако доба
зна где вам. Тако је непрестано висио Дамоклов мач над мојом главом све до опште амневтије у години 1865.
Једина светла тачка у била је за мене сеоба Пеште у Нови Сад, п «с њоме долазак мога пријатеља и у позоришним бригама учесника, Антонија Хаџића.
Ове године 1864. бавила се дружина, све до краја априла у Новом Саду. Ту је проеславила тристогодишњицу Шекепирову 30. априла. Болни, преболни Андрејевић дошао је на ту прославу и отишао кући, да се више не предигне е болничке постеље.
Од маја бавила се дружина у Митровици Винковцима, Броду, овој Градишци, По-
тој кобној години „Малице Српеке“ па
ожвези, Осеку и Вуковару до пред божићне празнике, а од божића у Новом Саду. Све до Пожеге управљао вам дружином из Новога
Сада преко Паје Маринковића, као свога заступника, 6 којим сам у непрекидној преписци стајао. Те године пвтушле ву из дружине : Марија Цветковића (удата за Ђорђа Поповића)
и Драга Данкулова (удата за поштара Стамато-.
вића), а вратилисе у дружину: М. Коларовић, Љ. Коларовићка, и Софија Поповића, и као нови: чланови примљени у дружину: Бура Рајковић,
па > САДУ У ЧЕТВТРАК 1. ФЕБРУАРА 1896. о»
+