Позориште

Мила Рајковићка,

Милка Тупурова (вад најстарији члан народног позоришта београдског, у ком је с неуморном ревношћу глумовала од његова постанка до данае), Стеван Андријевић, Ђорђе Пелеш, Младен Бошњаковић

и Еорђе Шкорић. Родољуб Паја Панаотовић позајмио је позоришној каси при поласку из Митровице 800 фор.. п чекао је за пеплатом неколико месеца.

(Наставиће се).

пе рерврј со—

ТИСтТИЋИ.

Ек

СРИСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Нијоба. Енглеска комедија у три чина, написао Хари и Е. А. Полтн, превео Никола Андрић.)

У овом натпису, који од слова до слова исписах са позоришне објаве, много ме штошта буни и наводи да сумњам у његов аутентицитет. Једино ће поуздано бити само име, но и ту имам опазити, да високи акценат на пенултими — а тако ту реч изговарају наши глумци — не одговара квантитету грчкога вокала, који стоји на том месту. да остало не бих никако могао јемчити. Да су „Нијобу“ Енглези писци или Немац прерађивач Блументал, који се овде и не спомиње, ма да је Никола Андрић по његовој преради комад превео — да су, велим, писци или прерађивач „Нијобу“ кретилибапгкомедијом, тешко да би ми ко могао доказати. Није ми даље јасно, шта је речено оном ближом ознаком енглеска, а што стоји, да су је њих двојица написао, не може дабогме бити кривица никога другога до у првој линији слагачева а у другој коректорова. Но ја највише и управо једино запињем за класификецију, јер ми ова везује руке и смета ми те не могу о „Нијоби“ да говорим онако, како бих говорио кад би и у нас онако крштена била, како мислим да су је писци Енглези и како знам да ју је прерађивач Немац крстио. Захтеви, које бих с правом ставио на њу као комедију, битно се разликују од захтева, које стављам на њу као лакрдију. Као проста шала, као лакрдија „Ни: јоба“ је нешто, што се у својој врсти може назвати добрим и погођеним, као комедија није ништа и не би вредно било о њој ни говорити. Како пак ја о њој хоћу да говорим, морам превидети назив јој у позоришној објави те самовласно је, пристајући уз Блументала, српски покрстити лакрдијом. Више сам пута читао у позоришним објавама бечких новина, да се у

Но итебћеајег“ у даје „Нијоба“ са Стелом Холенфелсовицом у натписној улози, но нисам никад нашао, да су је крстили можда тако као епећзеће Сотоефе.

Рад сам дакле да рекнем коју 0 „Нијоби“, али не као о „енглеској комедији“ него као о лакрдији, сроченој по енглеском.

Збива се у Лондону, у данашње време. Тако нам изреком каже објава. Ентузијастичан неки аматер-археолог — лорд је а зове се Томкине набавио по скупе новце кип неке особене Нике — хрватски је преводилац налази за потребно прозвати Никејом, свакако бојећи се профанаци. је а немајући повода стрепњи да ће је ко побркати са познатим васеленским сабориштем у Витинији или са оном колонијом Масалијоћана у Лигурији, што се данас зове Ница. А особена је та Ника с тога, што по узору старих својих друга нема крила, палме ни венца. Можете мислити каква је то била особена Ника, кад је тако анржиран љубитељ вештина као лорд Томкинс држи за Танталовићку Нијобу. Како нема за први мах згодна места, камо да је смести, осигура је и депонује код некога „управитеља општег друштва за осигуравање“, који је ожењен и уза своју дечицу има у кући и две свастике, једну уседелицу а једну швигарицу, и једнога шура, а кад бисмо га запитали за часно име, рекао би нам, да се зове Петар Дан. Е сад тај Дан своју депозитарску дужност узима не може бити савесније те чува драгоцени депозитум Пеевдо-Нијобу као зеницу свога-ока. Природно је дакле, да је ван себе од љутине, кад види, да му лакомислена чељад обмотала предмету његове депозитарске неге око ногу жицу, којој је ваљало да спроведе у његов дом електрично осветљење. Међу тим кад се увери, да кипу није било отуд никаква квара, прође све на то мало љутине. Његови еви, и жена му и обе свастике и шурак отишли у позориште а

и