Позориште

ни

он, уморан од напорног свог рада преко дан у биро-у, прилегне мало на диван да се поодмори, но ту — што рекао наш Змај по Арању — и санак стиже у виду лептира, лагахно детићу на повије крочи, оба крила своја спусти му на очи те ти наш управитељ ошштега друштва за, овигуравање заспи као заклан. И усни страшан сан, тако страшан, да се, као што после реферише еобарица Мерија госпоштини по повратку јој из позоришта, копрцао као да лежи на угљевљу. И не копрцао се кукавац, кад му у сну дошло ево ово:

Снева он а каменита се Нијоба стаде наједаред теглити и размахивати рукама и лепо ти сиђе ва свога постамента и лепо се упути до њега и лепо га хтеде: да загрли као свога Амфијона, којем је до три хиљаде година у ка мену чувала брачну верност. Дан се сиромах наравно нашао у небрану грожђу. После дуга уза лудна му труда да се отресе невидовне беде, мора пристати на то, да је задржи у кући, но не по њеној жељи као своју другу жену, но као гувернанту Магду Мистонову, која је тога вечера требала доћи да „наступи своје звање“. Ту сад једна смешна ситуација вија другу а све их изазива разложљива неприлика Данова и укочена самосвесност охоле 'Танталиде, краљице негда тивеке, што имађаше у своје, време довољно разлога поносити се родом и мужем и породом. Човек управо не излази из смеја гледајући је у модерном оделу, које је на данов предлог анектовала из напред посланих ствари оне праве гувернанте. Разуме се да ту после дође и до рукопипателнијих разрачунавања с том гувернантом, до љубоморе, коју у добро ћуде жене Данове поджиже и сувише злоћуда јој старија сестра, до основане интерпелације десператнога лорда Томкинса и до претње су дом, док се најзад Нијоба опет не окамени те измучени Дан не скочи с дивана и не закликне од веље радости, кад се увери, да је само пуст сан била сва та мука, коју је он сиромах мучио а коју ја овде тек у најкрупнијим потезима доспех да исприповедим.

и

Та ствар са сном у више чинова није тако ни нова, као што би можда помислили горе наведеНа два компатријоте великога Брита. Ја се сећам из евога детињетва, да сам на немачкој по зорници гледао тако једну, не до душе лакрдију него озбиљну слику из живота, која се

и

" издевају друга имена.

54 ~

звала „Уоп 5бше ти Зе“ а чији писац као да је био О. Ф. Берг, бечки „Кикерики“. Но идеја је у „Нијоби“ ипак скроз оригинална и за лакрдију као створена. Дабогме тражи нешто и претходне спреме. Пре свега да је човек прочитао стихове 146— 312 у шестој књизи Овидијевих Метаморфоза а и иначе да му живот старих Јелина није сасвим (етта Теостна. Како пак у нас има још доста свете, који није доспео до петог гимназиског разреда а приватно га мрзило да накнади, што је тим изгубио, то дабогме да ни „Нијоба“ није све своје досетке и ситуације могла онако лако да протури, као што то од по муке чини рецимо у Бургу. Оне пак епизоде, којима је доста занимљиво испреплетен Данов

"сан, и сувише су из данашњег живота, и суви-

ше савремене а да их не би разумео и слушалац, који нема т. зв. класичког образовања. Колико је дакле оно прво худило, толико је ово друго испомагало те се не може никако рећи, да је „Нијоба“ овде пропала. Према том ће ваљда још кад доћи на ред, но за тај случај молим управу, да скреше епилог, који својим менторским тоном лако може да буде досадан. Натписна улога била је у рукама Милке Марковићке а Данова у Добриновића. Обоје су м»јеторски појентовали, она антику ритмичност у покретима и говору а онужурбашост човека, који је настрадао на суву путу. Малу је само дисхармонију унела у целину она нервозна грозничавост, којом је Нијоба исказивала своје неугодно чувство са тога, што јој модерна хаљина стеже врат а маншете јој спутавају руке. Уз њих двоје ми је угодно упао у очи најмлађи пар, Филип Ининге-Лука Поповић и Хета ГриФивова-Зорка Ђуришићева. Обоје су агирали весело и живо. Но и ту има једно само, и опет за. женску страну. Зорка Ђуришићева није изгледала онако швигарасто, као што би она то умела да јој је хаљина била само о длан краћа Још вешто. Никола Андрић је, као што видим, скроз и скроз Еразмијанац те тако и ми чусмо с наше позорнице да је у „Хелади“ била „Теба“ Нисам најпосле противан том, но тек ваљда ви вајзатуцавији еразмијанизам не може опр авдати да се јадном адском мученику на точку, за кога сав свет зна да се звао Икеијон, 1:

Издаје управа срп. нар. позоришта.

Ке ПН