Позориште

в-

И

лом разбирао бих опет ја од господина Моје, шта је пређашњега дана о нама у конаку говорено. Из свега сам с радошћу увидео, да је кнез према позоришту врло добро расположен. Господин Моја није ни о томе пропустио известити кнеза, како се непрестано тужим на тескобан локал, у ком ве предетаве дају, и како смо ве шре неки дан због тога морали преселити у други локал, код „енглеске краљице“ у попСушићевој кући.

Већ после неколико дана чуо сам од господина Моје, како је дан пре говорио кнезу, да не може бити све донде удевног локала, док се год будемо потуцали из једног ћумеза у други, него би ваљало, да имамо што пре зидан театар. „Кнев се на ово смешио, али ми ништа није одговорио“ — дода господин Моја.

>

Наескоро после тога разтовора 6 господинм Мојом јави ми управитељ вароши, да ће кнез у недељу, 5. новембра, доћи на предетаву. Одмах наредим, да се понове две шаљиве игре: „Шаран“ п „Госпође и гусари“. Кнезу су оба ова комада већ била позната из рапората

господин-Мојиних, а особито „Госпође и тусари“, које су тек пре неколико дана (28. октобра) биле представљане. Кнез је у шали задиркивао господина Моју, да ли му не долави у сну по који пут, да и њега (господина, Моју) хоће да жене каквом младом девојком, као оно мајора у том Фредровом комаду '

Тога дана (5. новембра) време је било ужасно ружно. Снег је вејао цео дан и одмах се топио. Била, је брчкавица, да се човеку није милило ни из собе изићи. Али позориште је ипак било дупком пуно, чим со чуло да ће кнез, после седмонедељне паузе, тога вечера по други пут доћи у позориште.

На уласку капије у Сушићевој кући чекали смо кнежев долазак ја и управитељ вароши. Чим је сишао е каруца, одмах ће ме запитати:

„Па како сте задовољни 6 овим новим 10калом, господине управитељу 2“

„Мало је пространији од оног пређашњег, али још није сасвим удесан“.

„Сазидаћемо ми вама театор за себе, па ћете бити сасвим задовољни“ — рече ми кнез и брао уђе у дворану. 5

(Наставиће се).

пене рксонр Се

листићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Поп Добровлав, слика из српског народног живота у 4 чина, с певањем, по туђој замисли написао П. Адамов, музика од Х. Дубека).

Писац се и сам устручавао назвати своје дело „драмом“. Увиђавност његова заслужује поштовање, али ствари није много помогао. Чим је нешто одређено за „даске“, чим неко песничко градиво хоће да нам се прикаже у драматском облику, ово мора имати у себи елеменат, који креће радњу, узнесе је без околишења до природног врхунца, да је напокон доследно доведе крају. Тај елеменат није нити може бити нешто спољашње (на пр. дијалошки облик, јединство места или времена, изузетно може бити драма чак и без јединства радње и лица: „Човекова трагедија“ Мадачева, Гетов „Фауст“) него лежи дубоко у карактерима и догађају. Да се може заметнути драматска радња, мора бити у њој супротних тежња, које ће ју гонити до

снажне одлуке. Где тога нема, ту скромнији назив може бити само опомена публици, да са блажим мерилом приступа оцењивању, али тако дело, ма имало иначе и великих врлина, не може се надати успеху на позорници. ·

Заиста, ко би се усудио порећи да „Пош Доброслав“ нема својих врлинаг Схватање жи-

вота људскога и његова задатка узвишено је,

одношај између Руже и Раде пун је појезије, Матија црквењак је посве оригиналан тип из народа, назарен и њихова скупштина нацртани су истинито (скупштина можда и сувише реалистички), цело дело одаје вешта етилисту и добра познаваоца народа — али

Главан јунак је свештеник. Може ли хришћански свештеник бити драматеки јунаке До решења овога питања ће много стајати. — Чини ми се, може, али то би морао бити какви хаџиЂера, или „војвода“ Лука Лазаревић, каки поп Андровић „нови Обилић“ (из Љубишине припо-

| -