Позориште

вести) или игуман Мркојевић из „Шћепана Малог“), који коње јашу, бритке сабље пашу, који беху више јунаци него свештеници, а који познаваху богословију управо онолико, колико чувени поп-Мићо из „Горског Вијенца“. Али просвећен хришћански свештеник, прожет божанском науком љубави, науком, која га учи да љуби и своје непријатеље и да увреде прашта — мучно.

Признати се мора, да у овом делу има супротних тежња између главног јунака и његове околине те се привидно покреће акција. Поп-Доброслав прво долази у опреку са назаренима, који у њему гледе главног представника мрске вере; после се судара са Зврцом, зато што тобоже заклања назарене „од закона“; и Гаја ковач му „изјави мржњу“, ту већ ни пош-Доброслав не зна зашто. Напослетку долази у опреку и са самим собом, управо са својим чином. Он је удовац и то млад, свештеник, удовац, а Ружа његово подевојче, тако чедно, дивно девојче! Није чудо што је човек, слаби човек у њему за часак заборавио на духовника.

Али сви ти сукоби неће моћи — већ унапред знамо — извести из концепта тако узорна свештеника, као што је Доброслав. Све тешкоће само му више дају моралне снаге, да мирно и свесно остане на путу, који води срећи народној, а где се тиче његове — да и резигнује. Тако се назарени сви листом врате старој вери (мало неверојетно, и ако је стао пред бајонете за њих), Зврц се задовољи голим претњама и безуспешним бургијањем у општини. Гаја како се отпадио од цркве, онако се опет и повратио, а Ружа — зар би јој поп- Доброслав могао стати срећи на пут, кад се увери, да се воли с Радомг Без велике душевне борбе, дабогме, није могло проћи, али поглед на распеће, помисао на много, много веће муке Спаситељеве и молитва опет повратише равнотежу у поколебаној души Доброслављевој. Духовник одржа победу над човеком и Доброслав, одрекавши се своје среће, још се 6 јачом вољом лаћа свога правога задатка: да усрећи народ. Све ово беше као кад летњи

облачак прелети преко сунца, да оно после још лепше засија.

Из ове анализе се може ласно уверити, да драматске радње овде не може бити, а гледаоци овога вечера могу и потврдити, да је било доста

„мртвих тачака“, које су за невољу испуњене 4 једанпут ом доброћуднога Матије, други

Мон

цут чантрањем Мартиним, трећи пут песимистичним расматрањем попа Доброслава и т.д. Није могло другојачије ни бити, јер је поп-Доброслав епски јунак, а ово градиво би било много подесније за роман.

(Наставиће се.)

КР. СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.

(Репертоар.) У кр. српском народном позоришту у Београду одређен је био овај репертоар: У уторак 30. јануара: Потера, комад из српског народног живота у пет чинова и осам влика, с певањем, написали Јанко и чича Илија. Музичка од Д. Јенка. |

У четвртак 1. Фебрузра : Рун Блаес, драма у пет чинова, написао Виктор Иго, превео с Француског Душан Л. Ђокић.

У петак 2 Фебруара : Алписки. цар, чаробна игра у три чина, с певањем, написао Ф. Рајмунд, превод с немачког.

У суботу 3 Фебруара: Анђео поноћи, драма у шест чинова, написали Баријер и Плувје, превео с француског Ј. Ђорђевић.

У недељу 4 Фебруара: Дневна представа: Карташ, драма у три чина, написали Диканж и Дино, превод с Француског. — Вечерња представа: ПШариска сиротиња, драма у шест чинова, с: предигром, написали Бризбар и Ние, превео с Француског М. И. Стојановић.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Ред позоришних представа).

У четвртак 8. (20.) Фебруара: по други пут: „Позоришно дело“. Првом наградом награђена шаљива игра у 5 чинова, написала Е. Хенлејева, с немачког превео Сава Петровић.

У петак 9. (21) Фебруара с новом поделом улога први пут: „Роман епромашног младића“. Драма у 05 чинова, написао Октав Феље, превео Светозар Савковић.

У недељу 11. (23.) Фебруара: „Циганин“, Позоришна игра у 3 чина, с певањем и играњем, од Е. Сиглигетија, посрбио Ј. М. Шимић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Миличинеког. (Представа за народ собаљеним ценама).

Издаје управа срп. нар. позоришта.