Позориште

5 +

па

бригом, када је она намерна и онакода све то лепо отплати, да нико о том ништа не дозна. Али Гинтер је ради Фалзификата изгубио положај и добар глас, те сада хоће да се рехабилитује, тако. да буде намештен у писарници код Хелмера, што би имао бити само почетак новој каријери. Ту се обраћа на Нору, која се сустеже да се за њега заузме ради свога дужничкога одношаја према њему и још више ради свога, мужа, кому би тај човек могао постати, као некадањи школски друг, неснован, а највише зато, јер то место у писарници њенога мужа тражи њена обудовљена пријатељица госпођа Линден (гђца Ј. Весићева), којој је то место и обећано. Гинтер прети Нори, да ће изнести на јавност њезин Фалзификат, те јој цннички износи пред очи ужасне последице њенога лакомисленога чина, ако се за њ дозна.

Нори не пође за руком, да код свога мужа испослује место за Гинтера, и овај писмено саопћи њеному мужу, о чем се ради. Ну још прије, него ли муж то писмо прими, пријатељица Норина, Христина Линден, стара љубав Гинтерова, наговори Гинтера, да поправи што је у писму на Хелмера учинио, а она да ће бити његова, те као добра мати бринути му се за децу. Гинтер је сав блажен, али како не може иначе поправити последице свога писма, враћа облигацију Норину Хелмеру. те тако њему и Нори скида терет страха са срца. Ну још прије прочита Хелмер његово прво писмо, те настаде међу њимеи Нором страшна сцена, у којој Нори буде јасно, да је требало овакове једне прилике, па да се увиди, да је жена ропкиња мужу, не смејући имати ни воље, ни своје мисли, те да му је жена само дотле мила друга, док није на путу његовој себичности и елави, а напуштаје чим и нехотице посрне, макар из незнања и превелике љубави прена њему. Долази друго писмо Гинтерово, у ком враћа облигацију са Фалзификованим потписом. Хелмер све опрашта Нори и хоће да од сада сасвим сретно живе. Али Норина одлука је готова, она разлаже мужу, да сада увиђа, како је њезин положај у осмогодишњем брачном животу био неприродан, да је била сматрана лутком, да су они у истину били једно другому страни људи и по срцу им по васпитању, да она не може више у његовој кући остати, јер јој је он једним махом отворио очи и постао стран човек. Узалуд молбе Хелме-

рове, узалуд и позив на децу, Нора остаје код своје одлуке, враћа му прстен и изјављује, да ће сама исправити недостатке свога васпитања, када то нису учинили ви њен отац ни њен муж. Још те ноћи оставља она Хелмера.

У истину чудан свршетак; али такав евршетак је логична последица филозофске хипотезе о недостојности постојања брачне свезеу овако неприродном положају брачних другова, коју је И бсен имао у првом реду на уму, не бринући се о практичној и реалној невероватности такова свршетка своје драме. Ну он ипак није хтео, да свршетак и у драмском погледу буде посве изненадан, јер нас је на то приправио, нацртав вам енергију и понос Норина карактера, и њену одлучност у одлучном моменту, која се очитује сваком згодом и кроз њен несташлук. Одлука, да остави мужа, расте у њој постепено, од када је чула теорију свога мужа, да мати са грехом на души трује крв и душу деце, а последња капља у пехар њене одлуке је пала, када муж њену одлуку у почетку сматра пустом игром речи, коју је примила у наслеђе од свог оца.

Узев на ум овај психолошки развој одлуке Норинеб, постаће нам њен одлазак и необзир на децу јаснији и вероватнији.

Једно лице у тој драми је прилично сувишно и неразумљиво, а то је Др. Ранк (г. Васиљевић), уплетен у течај радње очевидно зато, да игра улогу ретардирања, како не би комад, у ком је и онако премало радње, а тим више психолошке теорије, пребрзо и премонотоно свршио свој ток од почетка до краја.

Игра наших глумаца била је управо дивна. Карактер Норин у несташним и енергичним часовима протумачила је гђа Марковићка вештином и разумевањем праве уметнице, и само тој интерпретацији може се успех тога комада на

· нашој позорници у првом реду приписати. Г. Спасић био је отмен и мисаон интерпретатор улоге Хелмерове, а управо тако су били на свом месту и г. Душановић, гђица Ј. Весићева и г. Васиљевић и остали носиоци споредних улога. Само кућа, у партеру, бијаше прилично празна, а Ибсен ипак више пажње заслужује.

Ј. Хр.

Издаје управа срп. нар. позоришта.