Позориште
5 ~
4 |
га и
=
–ео У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 13. ФЕБРУАРА 1896. омео
еф
4 ОД. 1
ПОЗОРИ
__УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,
Излави за време бављења позоришне
дан пут на по табака. — Стоји ва Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —
дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-
ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА.
Од ЈОВАНА ЂОРЂЕВИЋА.
(Наставак).
а Малетићево место дође Милан А. Симић
за управитеља 11. децембра 1841. Одмах на првом вастанку замоли ме, да му дам концепат онога мог меморандума, да га проучи. Рече ми, да му је г. Ристић препоручио, да чита тај меморандум. Учиним му по вољи, уједно му ивјавим, да сам готов у свако доба, да га послужим и саветом и делом; али сам додао као погодбу, да ништа важније не предузима бев претходног договора са мном... Он ми то обећа, и неко време тако је и рађено.
Али после кратког времена приметим, дап он, као и Малетић, неке најважније етварл, као што су: понављање уговора с поворишним особљем, решавање о том, хоће ли се ком члану плата повисити и у којој мери, хоће ли се какве крупније набавке извршити итд. почиње ематрати као искључно своју прерогативу, за коју не треба да тражи ни самном договора ни од министра одобрења. Особито се пред светковину пунолетства кнежева почео упуштати у велике трошкове п набавке. Кад сам му тога ради учинио моје примедбе, одговорио ми је, да се поуздано нада, да ће се већ на првој овупштини државна помоћ знатно повиенти. Ја нисам делио његове сангвиничне наде: али шта сам друго знао чинити, до ћутати и радити свој повао.
У једном је погледу био много бољи од Малетића, што је био благе нарави и у опхо ђењу е људма много погоднији и питомији.
Од чега вам се бојао, нисам се убојао. О повишењу државне помоћи није било ни епомена. Субвенција, која је требала да траје до краја октобра 1878. потрошена је била већ у јануару пете године.
Сад управитељ потражи помоћ од владе а
Те ПН
она изашље нарочиту „анкетну комисију,“ да испита узроке дефтпциту и предложи средство, да се катастрофа отклони.
Комисија је провела нека три месеца у бееплодном пропленвању палијативних лекова и није имала куражи да прави узрок болести означи и радикалан лек пропише.
Главни узрок кризи била је неспособност управитељева; а комисија или није хтела или није смела на то ударити. Лакше им је било кривити друге, па наравно у првом реду и мене. Ударило се у стару Малетићеву песму, и један члан комивије нападне ме у новинама, ва што позориште не даје још више нових комада и више озбиљних драма. Сад ми је вамо још п то требало, да се и по новинама од таких неумесних насртаја браним и да поред толиких брига и повлова трошим и на новинарску полемику скупоцено време, које сам могао много корисније употребити.
У том ве догоди ~ промена у министарству, и за новог министра просвете дође дотадашњи библиотекар Стојањ Новаковић.
Он ме позове једаншут на разговор о поворишту, и ја му отворено пекажем своје мишлење о целој ствари. Звао ме је после неког времена и по други пут; али сад није било говора о позортшиту, већ о средњим школама, а поглавито о гамнагији, тде је миниетар од мене, као некадашњег профевора гимназијског, желео чути моје мишљење о неким питањима, што у ту струку завецају. Ја сам му о евему томе поднео опширан меморандум.
Међу тим је „анкетна“ комисија свој повао евршила, али даља судбина позоришта била
| ЊУ је
ог