Позориште

МЕ

А 106 ==

после поновљеног управитељства Спмићева и привремене управе «Јов. Бошновића, дође за сталног управитеља Милорад ИП. Шапчатит, који је ову дужност ревносно и савесно вршио пуних тринаест година, борећи се за све то време разним неповољностима и кризама, међу којима је новчана била најглавнија, али не и једина.

Од августа 1898. стоји на челу позоришне управе Др. Никола Ј. Петровић, који покрај много слободнијег кретања, него што је његовим претходницима у део пало, располаже још и добром вољом пи потребном енергијом, и коме од срца желимо и бољу ерећу, него што емо је ми имали!

Само ћемо овој нашој жељи придружити и пријатељску напомену, да с већом елободом кретања иде упоредо и већа одговорност за неуспех и да се с енергијом свагда даје 6бложити и правичност и признање етаријих заслуга за позориште.

Ово је у најлакшим потезима „преглед тс-

торије беотрадсног позоришта од 1868. до

бити колегијална, већ треба да је у рукама једнога човека, али тај човек треба да је 8аиста и у пуном емислу речи човек (од прилике, као што вам га у бр. 28. и 24. „Позоришта“ од године 1874. нацртао). Уз овога ако се постави какав год одбор, нека му буде само „саветодавац“, а никако „сауправљач“. Влада треба добро да отвори очи и добро промисли, номе предаје позоришну управу: али кад је ком један пут преда, онда нека му поклони и потиуно поверење, п нека се под видом „државне контроле“ не меша сптничарски у његове послове, нека се не осврће на свачије доставке и замерке. А што је главно, нека у сваком случају тражи неповредног и личног обавештења од њега самог. п да бе не елужи разним референтима, комесарима и другим еличним органима бирократске јерархије. Власти ваља једном да увиде, да је риште, ма и државно, организам за себе, који се не да натући на калуп обичног „надлежателетва“. Позориште је завод за вештите, а није обична канцеларија. Ова суптилна истина није за троми бпрократски мозак; 6 тога

4080-

данас. Она је доста неутешна, али и поучна | му и не треба допустити, да по позоришту у многом погледу. Она показује, да управа по- | барата ! воришна не може никад и ни у ком елучају (Наставиђе се). же С ЛПОФАЋИ А, - Ко ; 2 г = ено — 5

СРПСКО. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Роман сиромашна младића, драма у 5 чинаписао Октав Феље, превео Светозар Савковић; приказан 9. Фебруара 1896.) Љубимац Француске аристокрације и тако званог вишег Француског друштва у време царства, Октав Феље, знао је увек изабрати и такав предмет и такав начин обрзде, који се најбоље допадао публици, за коју јеон писао. Његови романи већином цртају хиперсентименталне осећаје и назоре тобожних највиших слојева друштва, који су пред оком модернога реалисте некако чудновати и тешко разумљиви, а свакако су у демократском времену неприродни и несавремени. Зола је неком згодом неприродност тих хипер сентименталних лица протумачио у опреци са здравим, природним ехваћањем, те ако човек и неће да пада у другу крајност, у банални на-

нова,

турализам и веризам, у којем ни дола, а камо ли његови епигони, не погађају увек праве границе и мере, ипак је јасно, да на модерног демонкратеког мислиоца не могу хиперсентиментални

карактери и осећаји тако званих писаца ари-

стокрације покојног царства правити најпријатнији утисак. Зашто, — пита дола, — неби сиромаштан, даровит и радин младић смео узети за жену богату девојку 2 Није ли разборитије и природније, да њен новац дође у руке човеку, који и хоће а има и дара и спреме, да тај новац употреби тако, да покаже своју вредносту корист човечанскога друштва, макар којим начином, него да њен богати мираз падне у руке каквом баронетлу, који нема ни у срцу ниу глави ништа, те је само поносан на неку умишљену плаву крв, што му, тобоже, по жилама тече, те му даје патенат на богате, отмене партије г

725

| | Ме