Позориште

–е«оњ У НОВОМЕ

др Е--—=-

„под. пи. >“

САДУ У УТОРАК 27. ФЕБРУАРА 1896.

ти 0300

УРЕЂУЈЕ А: ХАМИЋ,

радо

еф не +

+ ВР 3

фр -+

Излави за време бављења поворишне дружине у Н. Саду свагда о даву сваке представе, иначе сваког месеца по један пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ече је прошло, ружичаста нада једног ав=». тора уништена је за дуго времена, стваралачка снага му сломљена. Има таких примера и у историји књижевности. Грилпарцер је отуђен за навек од позоришта, што му је године 1838. исмејана шаљива игра: „Тешко оном ко лаже“. А ми волимо и данав тај комад и ценимо га Као бисер немачке књижевности, а приказујемо га са успехом. Дакле вече је прошло. Управа позоришна и глумци ву застрашени и посрамљени, па сад још очекују да им камење жритике прелети преко главе. Наравно, од тога нико не умире, али еваки осетљиви уметник, који је такво вече доживео, које је у својој бевобвирној тврдокорности готово то исто што и јавно осуђење на емрт, — убројаће га у своје најтеже успомене. У том погледу има само једна утеха, која управо и није утеха, а то је, да

не може важити као мерило унутарње вредности, да ву такви необувдани изливи психе у маси неизбежни, јер су основани у наглој распаљивости масе, у добром каоиу злом смислу, и најпосле, да тим начином осуђено дело ипак није свагда за вечност изгубљено. . Тако изречена пресуда публике доиста је у многим елучајевима осуда (вердикт), против које ве у доцнијем времену може не само призив учинити, него тај призив може често пи од успеха да буде —- то је мелем за рану песникову, али већином долави доцкан. И о том има примера у историји књижевности.

Да спољашњи успех драматекогр дела не може важити као мерило његове унутарње вредности, види се пи из последњег примера, који ћу у том погледу навести. По себи се разуме, да и код позоришта не може свако вече бити

о:

спољашњи неуспех или успех драматског дела.

ГАУМАН И. ВУБЛИНА.

Предавање Јоце Савића, главног редитеља дворских позоришта у Минхену.

(Наставак.)

уметничка светковина, јер снага и запетост глумаца и публике не би издржали, да св 6 дана На дан отимају за највишим циљевима, а ни једно позориште не може постојати 028 комада средње вредности, који мирним и простим начином, вевелим расположајем приказују догађаје из свакидашњег живота, који нам обичне призоре из круга нашег живота пред очи износе. Шрротив тога нема се шта рећи и само би било желети, да то бива са поштеним уметничким средетвима, са духом, шалом и досетком, а не са сувише познатим баналним и тривијалним позоришним помоћним ередетвима. Али ту је жељу веома тешко пепунити, јер епособни књижевнички или пеенички таленти нису у Немачкој тако на често посејани. Но тим жалоснија је појава, којој се сад обраћам.

Код свих позоришта у Немачкој, без равлике степена и значаја, можемо видети, да публика баналности и тривијалности, па и горе ствари, које су већином туђинског духа и калупа, с великим усхитом одобрава, али би таке ствари најмањи део публике у поверљивом“ опхођењу, у својој кући и породици приповедао или слушао, а још мање то пружио коме као духовну храну. Не треба при том превидети, да немачка публика по целом свом начину мишљења и осећаја од позоришта никако не тражи лакоумних захтева, него баш обратно. Али кад публика при свем том ипак таке представе посећује, еледује она врло природном нагону за разонођењем и увесељењем. Па кад је публика већ једном ушла у позориште е намером да се развесели, онда и пеиха масе стоји такођер под исто таким неодољивим упливом, вамо у другом правцу. Први уплив је комична ената глумаца; муњевито око, насмешљива у с-

тег

ја