Позориште

|| Бј |

| |

Ч +=

та, весео глас, шаљива реч — п пеиха масе почне владати. Та пепха масе овнажава се радосном и веселом околином у публици. Појединац, чије пивкање лети као варница у буре барута, треба само снажно и громко да ве смеје, и он постане одмах изазивач и труба, па доведе цео партер у највећи смех. Нико управо не зна, чему се тако јако смеју, а п на позорници може се збивати ма што, смех ипак траје и даље. Завева се спусти а публика непрекидно аплаудује и изавива, па и сад, као и у противном случају, мора савестан и пажљив посматрач признати, да тај спољашњи је пех не може елужити као мерило за унутарњу вредност приказаног комада. Но долета не треба тврдити, да озбиљан комад и на првом приказу не може постићи добар успех, или да рђава и луда лакрдија и на првом приказу не може пропасти, али није рђав сваки пропали, или одбијени, или хладно примљени озбиљни комад, и не заслужује одобравање евака лакрдија којој се клицало при првој предетави. Алп пошто се повледњи случајеви често догађају, чешће него што би ве мислило, чине они оди-

ста неку еметњу и препреку успешном развитку позоришта. Сваки поједини, образовани гледалац, који је своју пеиху ослободио од превласти психе мабине, пита ве сасвим озбиљеки сва прекорним тоном, који је на управу позоришну управљен: Зашто се комад дотичног писца, ко~. ји управо ни мало није лош али је ипак тако

може још давати тако луда и несмислена лакрдија, ма да јој је публика клицала% Е па до-

тарња вредност оба комада не сме пресуђивати по ономе како ву у публици примљени, постају управе поворишне невигурне, те почну све више и више попуштати наклоностима публике, и публика не сме в друге стране тако строго осуђивати управе позоришне, ако се ове, за случај избора између Коцебуа, Гета, Шилера или Шекепира, већином одлуче за Коцебуа. Публика је већом страном сама томе крива. Хотимице вам изабрао имена писаца из прошлости, али су она доста значајна и за садашњост. (Наставиће се).

нв Соб

ЛАОФТИЋИ.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Цезарев тестаменат, комедија у 83 чина, написали Адолф Бело и Едмувд Виљтар, с Француског превео Живко Милосављевић, приказан 20. Фебруара 1896) | Предмет, којим се ова Француска комедија, која је овде први пут давана, бави, од опште је занвемљивости, јер жигоше људску грамзљивост за имањем и новцем, до кога би многи радо хтели доћи најкраћим и најлакшим начином, баштином иза какова богата рођака. Разуме се, да нема ништа одвратнијега, него када неко воли више богатство и благо, него ли драге родбинске везе, које га вежу за рођака, од ког се нада баштини, тако, да једва чека, да дође до потреба рођакова и до извршења његове опоруке Ова себичност и грамзљивост од увек бијаше згодан предмет песницима и писцима, да је прикажу у свој њезиној одвратности и ругоби. Типови и карактери, па и по-

једиви призори у комадима са таквим предметом редовно су козмополитски и свагда разумљиви и свагда једнако одвратни.

И ми смо на нашој позорници већ видели комада са истим предметом и многим сличним призорима, ма да се радња кретала под другим насловом у другој атмосфери, и ма да су лица

била припадници друге народности, и другога.

сталежа. Подсећамо на Чикијев комад „ШтомФајеви“, који је овде с успехом даван био. До

душе у том комаду није главна ствар опорука

и грамзење за баштином, али нам најдубље у глави остају призори из тога комада, који се на то односе.

Старива Цезар Жиродо бијаше богат човек, у ког је много рођака било, који су више мање на његову баштину рачунали. Када после ње-

| гове смрти његову опоруку отворише, нашао је

сваки од његових рођака место легата верну своју карактеристику и лекцију, а на крају кра-

страшно исмејан, опет не даје“ Или: Како се

бро, али пошто ве у поменутим случајевима уну-

Ме