Позориште

+ % ПА

то згодна израза. Не, клака је бар толико стара колико и повориште. Најзначајнији и назгоднији израз за клаку налази се у Италији. Обраво вани људи, који као и код нас у свој талијанеки матерњи језик трпају туђинеке крпе, употребљавају као и ми искључиво реч: клака. А народ зове то: сатогга. Ко познаје суштину талијанеке речи сатогта, признаће, да је тај израз згодно изабран, јер он означује неправедно стечено одобравање, а кад то неправо стечено одобравање има повољна уплива на поворишне послове, тако да доноси хасне поворишној каби, онда значи неправо етечен добитак.

Али пре него што ее позабавимо ва клаком, са намештеним и лажним одобравањем и његовим узроцима, који стоје ван уметности, потребно је ради потпуности да се говори о другој форми

одобравања, коју гледалац уметнику приказивачу.

а по каткад и песнику, покрај ташпања и одобравања, одаје и показује, а то је изазивање. Одмах ћемо у кратко да кажемо, да изазивање нема никаква посла са одобравањем, које мора

да избије из публике, из кога уметник приказивач сазнаје утисак, што га је његов створ на публику учиино, из кога дознаје меру свога деловања. Изавивање није, као што је одобравање, накнада за тужну извееност, да потоњем евету ие може ништа друго да остави до име великог глумца. Изавив није као петинско, право одобравање — речито, нехотично поштовање маса, којем се уметник треба да радује исто тако као и одобравању, а у том поштовању може видети докав, да је срца доиста потресао.

Ваља рећи, да пзазив нема ничега заједничког ва правом уметничком вредношћу или са

правим уметничким чином, нити ио спеву нити

по глумачком етвору. 'о је неко сасвим спољашње поштовање, неко одликовање, које се не односи више на уметност, него на особу уметникову или песникову, које своју врло појмљиву али и неистребљиву егзистенију има да захвали оном ниском тражењу милости — о чему смо горе говорили — и сујети која је е тим сродна,

(Наставиће се.)

прве Срб

ЛИСТИЋИ.

СЕМ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Равпикућа, чаробна позоришна играу пет чинова с певањем, од Рајмунда, превео И. Стојановић, музика од К. Крајцера.)

Као екоро сваки пут, кад је наше позориште у Новом Саду, тако је ево и ове године сад у недељу 25. Фебруара (8. марта) даван горњи комад, на који много вичемо, ал опет за то идемо. Овај пут био је ванредно посећен. Не сећамо се да је скоро дворана позоришта Дунђерскога била тако · пуна. Беше ли то с тога, што је недеља, или што су цене спуштене та тога је и досад било, него главни узрок тако обилној посети биће, да је била нада е ће певати и тога вечера наша мила гошћа гђа Зорка Тодосијејевићка. „Очарала нас је освојила нас је“ само ћу то у похвалу њену рећи, а и што ћу више, кад је већ све њено и игра и певање и — лепота нашла достојну оцену овде, само би оце њивачу у „Застави“ опазио, да се не забртагава и не затрчава неистинама као да је г. Зорка позвата на гостовање тек после њезина певања

о прослави 70тодишњице Милетића, кад је управни одбор још тада био закључио, да она гостује, кад аранжери поменуте прославе још ни прву тачку свога програма нису били установили. Него ћу друго нешто и опет да опазим : приликом таког гостовања посета будејака а после, после попусти, јако попусти. Даклем морал је од гостовања, да се материјално ништа не постизава, већ само морално: уживање публике, подстицање наших глумаца и одликовање госта. А сада да пређемо на Рајмунда и приказ му. Натурализам, реализам или и веризам отима маха у позоришној умет ности, па га ево наравно и међу нама, али нарав нашег друштва није така, да сместа раскида са старим и пригрљава ново, она се чак томе и опире истина, све слабијеми слабије, и тако долазе на позорницу: „Роман сиромашног младића“, „Распикућа“ и др. Имаде јот умова, који се чаролијама забаве, имаде и ердаца, која на романтичности још увек јаче закуцају, па шта ћемо кад смо таки. Међутим морал је у „Распикући“

- врло добар: докле имаш донде чувај, не размећи,

КЕ