Позориште

а и сали нара Бе ______ ~ - => –ео У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 3. МАРТА 1896. го 1 | __-- ~ = Е ТЕ пе

Е ЊЕ

ж, „ИД. ш: + | | Њ· · БР0Ј |

ЕЕ в Ћ 55 == У

| _УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ. | Ивлави =. 6 бављења поворишне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по један пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. | ГЛУМАЦ И ВУБЛИКА. Предавање Јоце Савића, главног редитеља двореких позоришта у Минхену.

укоренила у потребу глумаца, као и публике, па дужује Левинг: „Меропа се ванредно допала,

шта више и јавности и позоришних управа, да | а партер је указао песнику част, какве још | је број изазивања некако постао впољне видљиво није било. Публика је истина и пре тога на- | мерило за вредност успеха, од прилике као што | рочито одликовала великог Корнеља; његова | степени на термометру означују степен топлоте | столица била је у позоришту увек "елободна, | или хладноће. Борба дакле против те управо | ма колика била навала публике, а кад је он | не више стварне, него скроз личне форме одо- | дошао, устао је еваки са свога седишта, а то | бравања сасвим је безуспешна, п сви покушаји, | је одликовање, којим су удостојавани у Фран- да се изазив отклони, ниву пошли за руком, по- цуској само кнезови. Корнељ је сматран у по- | што модерна публика чини ми се у целој ЈЕв- | зоришту као да је код евоје куће, а кад се | ропи, па канда и у целом свету, · изазивања | домаћин појави, шта је приличније, него да | сматра као круну и завршетак одобравања. му се гости удворни покажу! Али с Волтером |

Тим је званимљивије чути шта један дух, | учињено је још нешто сасвим. друго; партер Бао што је Лесинг, о томе мисли. У кратко | је жудио, да види лице тога човека, коме се | ваља унапред епоменути, да је изазивање, по | свет толико дивио. Кад 66 представа свршила, | Девријеновом казивању, дошло из Италије и да | желела је публика да га види, те је звала, вије у Немачкој први изазван балетски уметник | кала и лармала ове дотле, Док Волтер није Новер (Моуетте) у Бечу. Први глумац, коме | морао изићи и допустити, да га свет гледа и је та част учињена, био је глумац по имену | да му ташше. Не знам, чему да се овде више Бертопцомер — лакрдијаш, који је глумио на | чудим: или детињастој радозналости публичиефекат —- кад је године 1774 дебитовао у | ној, или бујетној услужности песниковој 2 КаБечу у Вајсе-овом „Рихарду Ш.“ У северној | ко се мисли да песник изглада! Зар не као Немачкој, и то у Берлину, први пут је годи- | други људт! И како мора бити слаб утисак, не 1778 пзазивом одликован глумац Брокман, | што га је дело учинило, кад сз баш у том који је те године огромне трпиумфе славио у- | тренутку ништа већма не жели, него да ве травођењем и првим приказивањем Шекепировог | жи овоба песникова ' Право ремек-дело, држим,

„Хамлета“. - испуни нав сасвим тако вамим собом, да забо-

А први песник, који је изазивањем поча- | равимо на песника и да га сматрамо не као ствован, био је Волтер, п о томе вели Левинг | производ појединца човека него опште прпроово што следује, а то бе, пошто је част изази- | де. Мада је управо мало ласкав ва генијална вања са песника прешла пш на глумце, може | човека морао бити захтев публике, да га лич“ташфанв ташалав применити п на глумце Ле- | но у особи позна (и шта је ту он бољи од ма инг вели: „Тридесетосмог вечера у уторак | које животиње, коју би евзтина исто тако раТ. јула 1167 приказивана је Волтерова Меро- | до хтела тледати), ипак је то годило сујети | па“. После неколико реченица у уводу о ма- | француских песника. Јер кад је париски пар- |

= р и ~