Позориште

|Е

=>

тер видео, како је лако Волтера завести у клопку, како такав човек услед сумњивог умиљавања може да буде мек и питом, то је Тај партер чешће прибављао себи то уживање, те је после ретко који нов комад приказиван а да није и писац морао изићи, што је радо и чинио. Од Волтера и Мармонтела па чак доле до Кордијера, готово сви су на изазив палазили пред публику. Морало је међу њима бити доста јадних лица: лакрдија та ишла је најпосле тако далеко, да су се озбиљнији људи од тога народа једили на то. Само је тек не давно неки млад певник имао доста сметости, да је пустио публику да га уваман изазива. Он се никако није појавио, комад му је био вредње вредности, али то држање његово било је тим лепше п похвалније. Хтео бих мојим примером радије да то зло улоним, него да му са десет Меропа повода дам...“

Толико Лесинг. Желети би било, да глумци велике песнике у евему тако радо и вољно слушају, као у.етвари изазивања. У част немачким песницима нека је међу тим пзриком казано, да познајем многе, који после успешног првог прикавивања њихових дела ниву хтели на изавив пред публику изићи, а то су мотививали тиме,

што су се бојали, да појетички круг идеја и осећаја, који је створен њиховим кемадом, својом појавом не шресаде на чисто лично земљиште.

По ономе што смо чули, не може нам бити тешко да створимо себи мишљење о томе: да ли публика — као што сме напрема глумачким творевинама своје одобравање гласно изравити има права, да даде пзрава п своме недопадању. 0 каквом праву једва се ту и може говорити, и то ни с које од обеју страна. Као што смо ето баш чули, публика се напрема каквој моћној

глумачкој творевини — кад се уто не умеша, шкодљива клака, која Тај чиети одношај навилно помућује -— налазију положају психичке

вапетости, која сасвим наравно мора изазвати пролом. Тај подужом пеихичном запетошћу произведени пролом, тај излив срца, пренапуњеног моћним утисцима, — има се управо сматрати као највећи знак триумфа народног позоришта, у најплеменитијем и најчистијем смислу. А евакако је јавно, да само право, неизвештачено и пепатворено одобравање, које истиче из душе публике, која је постала једним пеихичким индивидуом, — може важити као такав излив, као такав пролом. Изазивање нема с тим никаква посла, а клака управо баш нимало.

(Наставиће се.)

рај С >

а И.

=> Пс

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Чикина кућа“, комедија у три чина од И. И. Мјасницког, превео е руског Јанко М. Ве: селиновић; приказана 29. Фебруара 1896.)

Од истога писца приказан је већ један комад овде, под насловом: „Зец“. У главном и о комаду „Чикина кућа“ дало би се исто рећи, што и о првом комаду, да је забаван, да радња тече живо, као да немамо посла са лицима хладнога севера, већ са каквим ватреним јужњадима, нарочито да писац тога комада није рођени Рус, јер живахност његових комада подсећа више на живахни темцераменат каква јужњака или западњака. У комаду „Чикина кућа“, као у свакој доброј комедији у ужем смислу, игра главну улогу случај и заплет случајних догађаја, који сви заједно састављају праву комедију са неким драстичним изразима, са много

хумора и једре сатире људских настраности и погрешака. · -

Богати трговац, Гаљкин Иван Савић (г. Филиповић) љубоморан је на своју жену Агнију Петровву (гђа-Жикићка), за коју мисли, да иза његових леђа проводи љубав са Хијацинтом Петровићем (г. Васиљевић), док у истину Агнија хоће да Хијацинта предобије за своју кћер Наташу (тђца Д. Весићева), која му се допада, као и он Наташи. Од љубоморе бежи Галкин Савић на Јалту са породицом. Његов синовац Гранитов Сергијевић (г. Марковић) остаће до његовог повратка у чикиној кући, да нању пази, и ако Хијацинтов дође, да га баци на поље. Хијацинтов међу тим путује за Наташом у Јалту и другде, те тамо још јаче порасте љубав међу Наташом и Хијациптом, а отацјош увек ми-

сели, да се Хијацинтов удвара његовој жени. За

= ха

вунени

прнамијРрен