Позориште

МА

Фр (==

ж. ПОД. ХД

Ко

103 ГТ У НИ Е | ~ + 5 . А и Е Е . А

УРЕБУЈЕ А. ХАНИЋО

Ооо

___-- ~

БИМ %

;

паре =

Излази за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40. а на страну 60 новч. месечно. —

РАУМАН И ВУБЛИКА.

Предавање Јоце Савића, главног редитеља дворских позоришта у Минхену.

|) лаку ваља сматрати као најјачу пзопаченост 4 оног првобитног, сасвим оправданог нагона код уметника приказивача, да од садашњице задобије потпуно уживање признања, а истиче из уметничке немоћи и е њом сродне сујете, да са неједнако талентираним друговима једнаким кораком ходи, и е тога је треба сасвим одбапити. Но она — нека је на нашу част речено — није у Немачкој тако распрострањена и дотерана као у другим земљама. Где се она код нав нађе, појављује се она више из повловног старања понајвише приватних позоришних подузимача, који ву за приказ каквог комада уложили велике своте новаца, па мисле и боје ве, да првог одсудног вечера незгодним груписањем и неповољним расположајем публике неће по-

жњети жељени уметнички а и нарочито пословни

успех, коме су се надали.

Али пошто не може да буде клаке, која би пред одсудним, лепим и важним каквим местом у комаду могла обратити пажњу мекој публици на то и рећи: „Ту пазите, ту се узбудите, ту долави дирљиво и лепо место, које заслужује вашу пажњу,“ — као што се тако што у Француској покушава —, пошто клака

вазда тек онда ради кад је већ доцкан, кад

баш то лепо место публика није довољно или никако уважила, то њена радња.и није унутарња, која ће даље упливисати на ток вечера, него је спољашња. Па кад се још та радња клаке невештим и дреким начином покуша, као што то већином бива, онда она промаши евоју цел и произведе 08 противан утецај на публику. _Али када би доиста било клакера, који би хтели изјаве одушевљеног слушаоца до евих витница да ПАН и тако што поку-

(Наставак.)

шава се у Француској до најмањих и најсмешнијих нијанса, —- то им је труд и опет узалудан, јер клакер, који притворно изазива одуодушевљење, ни притворни приказивач. делује е њим и остаје хладан, Рихард Вагнер.

Кад «мо говорили о видовима, у којима се одобравање појављује, ваља у кратко навести и видове, у којима бе код нас недопадање или негодовање показује. То се прилично у кратко може казати. Недопадање може ве изјавити или безглавним одбијањем, или испрва тихим, за тим ве јаснијим накатљивањем, ракањем, јачим дувањем итд. То се догађа често, кад тлумци у којем озбиљном подужем призору сувише тихо говоре. Па онда сумњивим каквим знаком; то вазда значи, да почиње непажња, ако не да расте незадовољетво. Даље је знак недопадања не главан, пре тих, кратак смех, чисто бих га назвао чујним смешењем, За тим поједини узвици или гласови, који се не могу тачно распознати, и најпосле пискање које сви глумци с правом не воле по од кога се тако страше. Пискање није само непријатно, него је и опасно, као што смо из необориве теорије о пеихолотији маса чули. Неколико ппекача кадри су целу слику од утисака, која се на меком земљишту душе гледаочеве нацртала, на дуже време да поруше, те тако да одлуче о целом течају једног позоришног вечера. Срећом се код нас у Немачкој не писка: било то се тога, што сваки појединац у публици и нехотице осећа ону велику одговорност за такву изјаву, било, да то немачком карактеру не одговара пли бар не пада лако, или што се овде већ опажа блати уплив уметности, или што поворшина листа у-

= слушалац не букао што каже

т-= 3 И, => У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 5. МАРТА 1896.

пето тако не производи уплива као.

: — =>