Позориште

! |

и Ирац оте сре

напред јави избор комада те се сакушт сложна и сагласна публика. |

Држим да смем казати, да сам, премда само у крајњим потезима, у неколико нацртао односе глумца према публици, како се они у садашњици представљају. Али, по мом мишљењу, било би _доиста занимљиво пи поучно, да се посмотри какви су ти однови били у пређашња времена, а нарочито код Грка, који су свима модерним културним народима пружили недостижан узор у свом тратичном позоришту. Или каква је била публика Шекспирова, или Молијерова или код великих Шпањолаца у седамнаестом веку, или најпосле у време наших класичних песника. Па

_- онда би Јо: двоструко занимљиво било, кад би-

+ 4:

МЕ

смо том опису публике додали суд њених ЕњИжевних сувременика. Али ја ћу од тога покушаја да одустанем него ћу се због пзвесних разлога нешто позабавити код Грка, те ћу се онда мало осврнути на. модерну француску клаку.

Кад помишљамо на грчко позориште, онда имамо нарочито пред очима трагично позориште код Грка, које има за свој развитак да захвали неком дубоком, племенитом, управо релитповноуметничком а при том ипак скроз народном натону и покретачу. И после две хиљаде година осећамо још онај дах велике моралне збиље, и ми бисмо чисто веровали, да су п гледаоци у истој збиљи п са достојанетвеним држањем елушали дивне стихове њихових трагичара. У опште било је то донета тако, премда је и грчка публика била ванредно строга и обилато се елужила правом пискања пи звиждања са звучном пастирском звиждаљком при најмањем и за наше ухо неприметним рпторским погрешкама, кад се

~ ај ~

· ДНОТИЋИ. |

===“ Ева

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Северо Торели, драма у 0 чинова, с певањем, написао Франсоа Копе, превео е Француеског Душан Л. Ђокић; приказана у суботу 2. (14.) марта о. г.) у

Ово је без сумње један од најбољих Франпуских комада нашега репертоара, али ми се ипак чини, да ћу погодити истину, ако кажем, да је у већини публике оставио раздвојено осе-

а А А

- Р 188 === |

какав стих за један слог дуже или краће изговори. У том погледу уздржаћу се од сваког упоређења. Али Грци не би морали бити тако духовит и — у најширем смислу речи — раДосном уживању предан народ, кад они не би у свом позоришту приказивали све фазе њихоВог народног духовног и душевног живота, у кратко њиховог народног живота, почев од највише религиозно-моралне трагедије па до најгрубље лакрдије. А тим изразом није еувише речено. Ма да су шаљиве игре Аристофанове по шали и досеткама лепе и угодне, ма да је у њима духовито п истински схваћен атински живот, ма, да се дубока збиља иза тих лакрдија крије као торки лек иза слатка шећера, ма да је знамеНита п она политичка важност слободе говора, нарочито у позоришту, —- ипак се те шаљиве игре не могу поштедити од прекора, да су сувише смеле и да често са врло јефтиним средствима теже да се допадну маси. Џа се онда. | | |

томе сходно и грчка публика за време представе према садржају тих шаљивих птара понашала. Није се ту само пиекало п звиждало, Викало, дрекало, ударало ногама и беснило, него ву се бацали шешири, корпе, хаљине, разна јестива, смокве, грожђе, маслине, тако да је један глумац, на кога се публика један пут ба- | пала камењем, кад се други пут појавио, ИзИшао са пуним џаком камења, па је одмах при уласку добацио публици неколико каменица у оркестар п довикнуо јој: „Ево доста камења, | само нека се ко усуди бацити се каменом, па | ће добити!“ Па шта више, било је тлумаца који бу пали у немилост публике, да су их свукли 6 позорнице и толико тукли да су обамрли.

(Наставиће се.)

ћање. Вешто еклопљена целина и захитање у најдубље дубине човечјега бића одаје песника необичне врсте, згодна експозиција. (нешто дужа него што треба, као обично код Копе-а) и умерено течење радње показује вешта драматика, у заокругљеним, пуним живота карактерпма упознајемо добра пеихолога. Ове лепе стране су учиниле најбољи утисак на гледаоце. Но има не| колико сцена, које својом усиљеношћу и хладним

ме

о 21 -= -— ~ 508 |