Позориште

2 - Т ИЦ А

А -е-.с У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 31. ЈУЛА 1896. со-=– Н о еф не 7 | «ПОД || ј || | | ВЈ ЗИ . Ра ОКО о. 1 УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ. а | Излави за време-бављења поворишке дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

" | | | | |

дан пут ва по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 ковч. месечно. —

ВРНЕФТО РОСИ.

СУ у многим позориштима Италије биле су 6» приређиване представе у спомен великоме глумцу трагичару Ернеету Росију, о коме јеп у „Позоришту“ већ у више маха било говора. Али најсвечанија, најзнаменитија представа — шта више могли бисмо рећи „хисторијска“ — бплаје 8. јула о. г. у позоришту: „Конетанци“, у Риму.

Та представа није била знаменита е тога, што је позоришно друштво гласвовите уметнице Пије Марки-Мађи приказивало комедију пређашњега минпетра просвете Мартинија: „СОМ за! опосо поп Ја штзеоли ;“ није била знаменита ние тога, што је у тој представи суделовала једна од најглавовитијих талијанских уметница Виргинија Марини; није ни с тога била знаменита, што је о Росију говорио Енрико Панзазок, профееор на свеучилишту у Болоњи, човек, кога у Италији држе за аукторптет у естетекој критици.

Та представа знаменита је била за то, што ву суделовали: Аделајпда Ристориница, и Томазо Салвини. МИ старији нараштај, који је имао прилике да се диви уметничком тројству: Ристори — Роси — Салвини, похитао је у позориште, не би ли опет зановио своја узбуђења ; а млађи нараштај, који није имао ерећу, да им се диви, похитао је да ухвати прилику, те да чујем види бар двоје од оног тројства, каквог можда више не ће бити ни у Италији, ни у опште у свету.

Салвини је деклам овао доста неспретну песму Бизаце-ову: „Омрт Бајрона“; али

Ристориница је декламовала четврту песму Данте-ова „Пакла“; песму, којом је Данте овековечио пме грешнице, осудивши је, истина, на пакао, али је пробудио у нама према њој такво саучешће, такав пијетет срца, да читалац жали грешницу и прашта, јој грех у љубави. Ако та песма, у којој нам Данте износи и у паклу у љубави нераздружене љубавнике: Франческу да Римини и Павла, може бити згодна за декламацију: онда је за цело данас у Италији нико не може и не уме тако декламовати, као Ристориница.

За што је изабрала баш ту песму 2 Не

знамо, али мислимо, да бисмо могли погодити. Ровију није било ни двадесет година, кад је спромах, без леба и одела, побегао с неким путничким позоришним друштвом, да на тргу представља Павла у трагедији: „Франческа да Римини“, коју је написао Силвио Пелико, многогодишњи мученик Шпилберга, познат са свога дела: „Моје тамновање.“ .

Како је при том евом првом глумачком покушају Роси могао приказати Павла, лако је погодити; али зна се, да је највећим жаром пајавио љубав својој Франчесци. Тада се већ у њему видела искра, која је после постала пламеном, јер колико се год после истицао у стварању иу тумачењу толиких итоликих шекеппрових улога: Роси је остао увек представљач праве љубави. они, који су га слушали, заборавили су Кад је играоу Лондону, у опште није на песму, па су пљескали недостижној | ве допао, те је престоница енглеска подекламацијип. стала била место, у ком је Роси стекао нај-