Позориште

+

4

о == 152

мање лаворике. Једино кад је приказао Ромеја, признала је енглеска критика, да, после Едмунда Кина, у Лондону нису видели елична Ромеја. Го је по мишљењу те критике био први Ромео, који је знао упознати хладне Енглезе са жаром, којим се љуби у Верони.

Може бити, дакле, да је нв ни на успомену те прве представе двадесетгодишњег Росија изабрала четврту песму Дантеова „Пакла. -

Али она је имала још и други разлог,

да се сети том приликом Франческе да |

Римини.

Кад се г. 1865. у Фијоренци славио Дантеов јубилеј, тада се Пелпкова трагедија, приказала тако, како се дотле никада није приказала и како се никада не ће приказати. Били су је одабрали за представу не ради вредности јој — јер трагедија „Франческа да Римини“ није ништа друго него узвишена лирска песма, — него ради тога, што је предмет црпан из Дантеовог спева.

Том свечаном приликом Ристоривица. је приказала Франческу, Салвини мужа јој, а Роси Павла, брата му.

Какав је Роси био као јунак у љубави, може се видети отуда, што је осећао у себи снагу, да представља Ромеја и онда, кад му је било 56 година.

Важно је питање: да лије Роси добро урадио, што је у пркос својим годинама, глумовао, или би добро био урадио, да се повукао са позорнице као Салвини.

да Росија било је позориште страст, па да је још толико живио, не би могао одолети нагону срца свог, да некако на даскама помлади самога себе,

Публика није тражила крштеног му писма; она је до последње његове представе: „Краља Лира“ имала разлога, да пљеска уметности великог глумца трагичара.

Роси је хтео да живи, а ван позорнице није било за њ живота.

Једна од најтежих му брига, што су га свеудиљ мучиле, била је мисао 0 смрти: не о Физичкој смрти, него о смрти имена му. Толико пута после представе, када су га обасипали венцима славе, био је тужан

+5-—— -

и замишљен. За што Болело га, што је та слава трајала док и предетава и што одјек уметности му не ће га преживети.

Коп оплизв топаг: то је оно, што је хтео да каже, па је с тога понајвише и написао своје успомене, у мислима, да ће списатељ живети и онда, кад више не буде уметника.

То нам он сам каже у предговору својих „Расправа“, што их је посветио својој љубљеној кћери Евелини.

Да варукаве ли му наде!

За списатеља Росија по свој прилици не ће се знати, ал ће се спомињати име глумца, који је својим уметничким генијем створио толико улога и био вурадник Шекепиров. Уз Ромеја, Хамлета и Лира, увек ће се епомињати у повесници глумачке уметности име Росијево, али не ради студија, које је написао о тим Шекепировим трагичним јунацима, него ради ретке уметноести, којом их је приказивао.

Ровију се догодило оно, што се збива с уметницима, који имају свест о својој вредности.

Походиш ли их иза кулиса у њиховој облачионици кад је застор пао,п то онда, кад је публика усхићена, задовољна: наћи ћеш их сетне, невеселе, срдите.

да што2 |

Публика није признала рад им око овог или оног призора, који су израдили до иајмањих еитница, а овамо су били уверени, да се то није могло већ боље израдити.

Тада би пи Роси стао грдити публику, којој је хтео да протумачи у својим студијама како он схваћа овај или онај карактер, овај или онај призор.

Али његове студије једино су доказом великога мара, којим је учио и анатомисао своје Јунаке. Сва је срећа, да му је приказ често био у опреци са студијом; на позорници у најодлучнијим призорима нестало би анатомисања, а уметник и песник дао би маха одушевљењу.

Узмимо, на пример, у Хамлету призор, кад за време представе „Мишоловке“ на позорници, дански јунак сумње лежи на поду близу Оелије. Што ће сва тумачења Ровијева према трзавицама његова тела и

257

ве