Позориште

ње

–есаа У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 30. АПРИЛА. 1897.

оса

фи

+ ТОД. ХИ.

фи

а а А РВ ке

ПОУАШТЕ < не

УБЕЂУЈЕ А. ХАМИЋ.

Ивлави вд време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе,

иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ВЕШТО ЗА ОБЈАШЊЕЊЕ ХАМЛЕТОВА КАРАКТВРА.

(Овршетак.)

Дакле, цела његова радња је без циља и без плана. Он сам, његово биће, више је пасивно. Он ради само онда, кад га на то прилике приморају, кад је ПАНУ0ог нешто да учини. Својевољно сам од себе, са неким планом он не уме да ради. Његово делање је више на махове, импулзивно, дакле болеено. Он не може да хоће, не може одлучно и одређено да хоће. Његово хтети је магловито, неопредељено.

У самој ствари код њега нема оног, што се у строгом емислу узима као неодлучност. Суштина неодлучности је у томе, да човек није у стању супротност различитих мотива у дело да приведе. Њему изгледа чав један час други мотив да је у превази, Избор самог мотива њему је нарочито тежак. А то само по себи не припада још болесној природи.

Јер еваки човек, ако му мотиви изгледају подједнаки, колебаће се, а у извесним приликама и при тежим питањима колебаће се дуго.

Драмски писци остављају че.то своје јунаке да се колебају у својим одлукама, а п Шекспир то исто ради. То је шта више често пута преко потребно, то захтева сама вештина. Кад би драмски јунак одмах у почетку комада појмио свој задатак п одмах га и извршио — онда не би било ни драме За то су потребни, као што је одмах и у почетку наглашено, Фактори, којп ће све то умеравати. Они опет често зависе од људи и прилика, које на јунака утичу и у његовој га радњи ограничавају. И за то песник може као моменат умиривања код свога јунака употребити и коле-

бање и неодлучност п оставља га,да у 06зиру између два или више мотива издржи читаву борбу са собом. Но у том случају песник нам даје и верпу слику те унутрашње борбе.

Код Хамлета је то друкчије. Ту није реч о супротности мотива, а онда се не може говорити ни о неодлучности. Ту имате свега један мотив: убиство или дужност да се оно освети. Воља, међу тим, није толико јака, да из тога мотива дело изведе. Да је ту било супротности међу мотивима, песник би је, без сумље, зпао извести. Он би, на пример, могао узети да Хамлет верује, како му дело освете није могућно за то извршити, што за основу њену има само сведоџбу духа.

Но од евега тога пи труна. Хамлет је још из почетка потпуно уверен, да се он за убиство мора осветити и у том уверењу он живи непрестано.

Џа шта му онда оскуд'ва 7 Оекудева му воља. Оп пе може да хоће. То оњу осталом, п осећа живо, шта више оп за то себи и пребацује.

Доцније налази он, наравно, — а то је пепхолошки веома важно — привидне мотиве за ту своју неделатност. Као такав може послужити и она јака сумња, да ли је појава духа била баш права или каква проста паклена опсена. Ну они се појављују само с времена на време.

Писац у свему томе види опет главно обележје неурастеније — слабу вољу, коју болесник с болом у души осећа. А то још више појачава ону његову нерасположеност. На то је Шекспир у Хамлету обратио на-