Позориште

рочиту пажњу Он га непрестано пушта, да на себе најцрње прекоре управља за ту слабост, као што је он назива, а овамо вам најдрастичније опивује, како он, услед тих пребацивања, постаје све жалоснији. У том погледу карактеристичан је монолог на крају другога акта и монолог у ЈУ, 4.

И једном и другом великом монологу, по свој прилици је главни циљ, да нам опише расположење духа Хамлетовог, како оно услед сопственог осећања слабости воље постаје, као п ону тугу, оно очајање, да он не може оно, што хоће да учини. Он се спрда и омаловажава себе самота и придева себи најпогрднија имена. Он је горопадан и ужива у томе своме јаду.

Да би се супротност међу њим и другим људима још јаче обележила, износи писац, како песник у оба та монолога, оставља Хамлета, да се огледа у противностима; с једне стране у глумцу, а с друте стране у норвешком принцу, који се за једну „орахову љуску“ излаже опаспости, па и самој смрти. |

У осталом, Хамлет и сам о себи вели, да се осећа болестан, П, 2: „Од скора, не знам ни сам за што — оставила ме је веселост, а моја обична веџбања папустио сам. Осећам се тако рђаво, да ми земља, та величанствена грађевина, личи па какво обично брдашце. Видим и овај красни балдахин, свежи ваздух и ово живо поднебље као величанствени покривач златом обасјан — изгледају ми као заразна, окужена испарења. Како је вештачко дело човек !...... Па ипак, шта је сва та гомила прашине:

Мене више не занима ни човек ни жена!“

Ово је место паралела са првим монологом у 1. 2. И у једном и у другом црта нам песник кратким али снажним потезима очајне погледе на свет, које диктира болесно расположење, обрвато тугом и дубоком жалошћу.

Наведено место је за писца од особите важности е тога, што се ту признаје изрично, да Хамлет осећа да је болестан. Он то вам каже, он то осећа; њему је све на свету за то рђаво, што више није весео пи што је његово расположење духа дошло већ у питање.

Израз о „поремећеној кугли“, који се односи на његову главу, говори такође за то, да се он осећа болестан.

Он је још изодавна добро осећао да

„кугла“ није потпуно здрава и доста јака,

а после потреса, који су у души његовој оставиле речи духа, он своју главу назива „разореном куглом“.

Но писац иде даље.

Хамлет је, као и сви нервозни што су, лако раздражљив. Све на њега дејствује силно, али се то дејство губи исто тако врло брзо. Оно не траје дуго. Оп себи доста пута горко пребацује за своју неактивност и зариче се, да ће озбиљно прићи делу. Но та раздраженост брзо га оставља и он постаје опет немаран и пасиван. Нарочито услед каквог спољашњег узрока, услед упоређења, које му јасно пред очи износи његову елабу вољу, пада он у ватру и одлучује се да одмах отпочне радити. Но та се ватра брзо гаси и он опет не ради ништа, враћа се у стару пасиввост п дозвољава чак и да га уклоне из Данске и не протестује против тога.

Хамлет је Фантастичне природе и склон истраживању махом евега онога, што је су-

· морно и сетпо (П, 2).

Многи су тврдили. да он пати од сбу-

вишних рефлексија, и у томе има доста

основа. Он тражи начина како би своју слабост, своју немоћ и од себе самог прикрио. 'Тако се развија код њега све погрешнија критика, која иде тако далеко, да он у све, памп у саму часност духа очевог, почиње да сумња

Критика прелази у неправду, ако се примењује онде, где јој није места. Кад има да се одговори каквој дужности, онда се зна само један морални, категорички императив: да одговориш! Ту је свако премишљање, оклевање и устручавање из-

· лиИШНно.

Са психолошке стране главно је, да се уочи да по мишљењу писца те његове рефлексије, та његова критика нису ништа примарно него секударно. Хамлета не спречава рефлексија да ради, но слабост воље, а то ће рећи тако организована, болесна, измењена нервна с) пстанција. Релексија

– –->+