Позориште

у к '

носит према слабом љубавном осећању, али. и он воли од срца своју људу. Михат-бембер, побратим Горданин, волео је такође своју посетриму и прерушен као четник Вукосављев, жељан освете, завидно мотри на изгубљену драгану и срећног супарника. И кад је једном Вукосав. пред Михатом увредио своју љубу, одгурну је ногом од једног озбиљног мушког разговора. Михат и сам увређен, не могаде да отрпи и намисли освету. Издајом његовом допаде Вукосав тамнице Алил-бега Боичића. (П.) Али кад Михат виде како Гордана очајно лудује за драганом, он се застиде пред тим великим осећањем, покаја се и поможе избављење ускоково. Гордана умирена и срећна, јер ће она, женска глава, избавити свога драгана, постидети јунаштво му и четника и „макнути му из коријена онај сувишак мушке дивине и да се освети, да—да— да се освети за ону ногу.“ (ШП) Преобучена као пашајса ( змијоглавим“) ускоцима долази она двору Алил-бегову Михат- је већ преплашио празноверног Турчина „везиром змијоглавих“. Гордана, преобучен везир, задобија силно благо и избавља Вукосава. Ту пред бегом бије она лако буздованом евога драгана; искушење за њој учињени грех. (ТУ) По том оду и после малих још искушања покаже се Гордана своме сужнику. |

“ Гордана је, рекосмо, комедија. Она је врло сировог градива и опет нежна комедија, нежна -— јер у овом тренутку не видимо друге речи за ону фину нијансуј збиље и комичнога, што је она-црта. Она је сувише оригинална и мало комедија, јер је комедија до краја. То је заигран сакривен осмех на уснама, подсмех збиљи или ономе, што изгледа збиља у животу. Она је шала, благ подсмех самоме себи, јунаштву, поносу, љубави, страсти,“ позоришту, нама: али је та шала доороћудна и тај подсмех не вређа.

Већ прве сцене дају карактер комаду. Мо-_

нолог Михата-бембера („Михате, Михате! Луда главо, еметена памети! Михате“..... и т. Д.) или она лепа, једна од најлепших и најкарактеристичнијих у комаду: разговор и доскакивање Которанина и Дубровчанина (Јефто Задранин и Иван Маргетић): свеже народно оштроумље, леп звучни језик, досетке каткад и фриволне, али увек лаке и природне.

· дицији И

Ето већ и Ахилове пете Костићеве: интригант, побратим Горданин. Овде је наперено још највише и најправеднијих замерака. Народна пеема, коју је Костић за основу увео, разуме се, те колшликованости нема, исто као што нема разлога да се и овде унесе. Она је оно, што чини највише чудног и непаметног у овом комаду. Али је и та интрига слаба, случајна и не сувише намерна. По фаталној траовде се интригант Костићев мора прерушити у гуслара.

Ја се не заустављам на овом бодном подемеху п у онаком отвореном облику доста ненавикнуте шале кад Гордана бије свога драгана, јер доста их је срећних, који ће већ добацити Костићу и ту кокетерију са женама и њен незгодан морал.... Свакако она је у врло слободној, нешто чудној и дивој пали (| |

Али ми заборављамо да смо у Ш. чину. У њему може бити евега, само не досадног и непријатног. Ш. чин цео је бајка, бајка чаробна, детињеска, наивна. |

Замамљиво, наивно ђћеретање бајке, лак подсмех, ведра тала, сизшатична количина лица. Бег је простак, глупак, али шала, и ега с њиме није ни оштра ни идиотска. И он сам на крају изгубио се у овој шареној гомили добричина, и ви му (се неосетно, и сами не знате зашто, доброћудно смејете, симпатишете.

Сад да видимо Гордану у народном позоришту. |

Прво с глумцима.

Нећемо да кажемо, да улога није за Г-пу Нигринову, нити видимо у овај мах какав срећнији избор, али морамо да признамо, да су и Геца Нигринова и Гордана много;ленше но што смо их те вечери видели. Поред борбе с дијалетком и акцентом, Г-ца Нигринова подлегла је искушењу трагичареке махнитости Костићеве, па је тај карактер дала и оним моментима, код којих није смело бити двоумљења. ;

Онај дубоки бол, крхање, вршак; или да поменемо «еамо ову сићушну, али каратеристичну сцену: |

· (Мужу) — „Немој, пусти их да се бију! —

Елате господо, елате јунаци!“

На место слободног, размаженог, мало дрског каприса; финог, лаког подемеха: Гордана

одиста сло-

+

+