Позориште

"и Бјернеон. Велика штета,

то би драмска и оперна продукција износила на годину дванаест хиљада комада, а биће их до осамнаест хиљада, кад се сетимо, да се у сваком већем позоришту и по педесет и више новитета приказују сваке године.

Кад се пак обазремо по сувременој драмској продукцији, можемо на прсте пребројати комаде, који сваке године прелазе границе свог родног места. А колико ли их је тек од праве вредности! Тако је скоро свака слава локална И ефемерна. Међу европским писцима мало их има, које би е једнаким интересом хтела слушати публика свих већих културних средишта, не е тога, што они не би умели ништа занимљивога рећи, већ се тога, што о томе одлучује укус, мода, народни шовинизам, моментана струја и стотине других прилика.

Талијанска нема данас ни једног драмског писца прве врсте. Има мистичара Гаврила Д' Анунција, реалисте: Џувепа Џакозу и Џиролама Ровету, веристе: Марка Прагу и Роберта Брака, али то нису доста јаки драматичари, да

би могли ван Италије наћи већег, свестраног успеха. У Француској појавио се пре три изи

четири године Едмонд Ростан, писац „Сирана Бержерака“. · Смрћу је изгубила _ Француска Виктора Ига, Ожјера, Фељета, Дима-овог сина и многе друге. Сарду се исцрпао, Паљрон је застао, Барбје, Борније, Бек, Халеви одмарају се на ловорикама, Бисон не прелази граница лакрдија, читава легија млађих талената тек тражи нова пута, а стари Легуве, који је недавно у својој 92. години преминуо, гледао је као какав патријарх на нови покрет, у коме тоне надринатурализам, а из њега помаља главу романтика прошлих, дана, кад су Скриб, Делавињ, Дима, Иго и други прваци јуришали са Легувеом заједно на класицизам.

Енглеска нам даје позоришна дела, као што су : „Трилби“, „Карлова тетка“, „Друга жена“, итд. Земља, која је свету дала Шекепира, нема више шта да рече. Лакрдије пуне позоришта и стварају од позоришних подузетника милијонаре.

На северу сјају још увек две звезде: Ибсен што је Иосејр И против своје воље донео на позорницу патолошке процесе, који у болници изазивају велики интерес, али на позорници убијају и

песничку и глумачку уметност. Бјернсон је дуго ћутао. Радикализам одвео га на политичко поље, на ком још и данас ломи копље између Норвешке и Шведске. Сад је напшеао две драме: „Раш Гатсе“ и „Тога Рагзђего“, које су имале лепог успеха на позорници. ј

У Немачкој данас еве ври. Џилна вамосвест, до које се подигла ова држава за последње три десетине година, избија на површину у целом јавном животу. Материјална снага може се, до душе, оснажити и увећати марљивошћу, гвозденом вољом и истрајношћу, али муве се уклањају испред оружја. С Рихардом Вагнером изгубила је Немачка последњег великог умет-

ника. За последњих десет година појавио се.

и тамо међународном утакмицом изазван леп број младих талената: Герхарт Хауптман, Херман Судерман, Маке Халбе, Фелике Филипи, а одазвали им се из Аустрије: Артур Шницлер, Лео Еберман, Херман Бер, Филип Лонгман и још неки други. По општем мњењу највећи је таленат међу њима Хауптман,

који ипак још није рекао своју последњу реч.

Његов најновији комад: „Коћттапп Непзеће1“ имао је и у Берлин!-и у Бечу, у дворском позоришту, ванредна успеха.

Сви се они труде, да нађу неки нови правац, па су е тога, данас клавици, сутра романтичари, прексутра натуралисте-еељаци, па онда опет символисте, који крију своје мисли у „Потонула звона“, г „Изгубљени рај“, итд. Свакако се баве озбиљним песничким и људским проблемама више, него ли што се бавила драматика још пре 30 година.

Налазимо и у других народа знаменитих писаца на том пољу. Ту је шведски драматик Стриндберг, дански Ајнар Христиансен, који је одређен, да прими од Ханзена управу данског дворског позоришта, чешки писац Врхлицки, можда највећи и најплоднији сувремени песник, који недостижном лакоћом и класичном формом управо обасипа свој народ делима, али је бољи лирик и епик него ли драматик. Белгијски символиста Метерленк може забављати књижевне кругове, али му на позорници недостају сви услови за доброг драматика. Толстој је већ навршио 70. годину свога живота, те се данас бави с другим питањима, а за позорницу је то велика штета, јер његова

Лудвик Фулда,

у „Три чапљина пера“,