Позориште

(===

Стеријине комшије, а многочитани и многогледани „Кир Јања“ је Стеријин отац. Што тод је уочио у својој околини, добро је уочио. Па ипак његови радови према данашњим назорима имају много недостатака, ма да га ми не смемо ценити према данашњици већ према приликама, у којима се он развио. Гледајући његове трагедије и комедије с данашњег гледишта, иоле пажљиво око застаће на многом и многом месту, пошто Стерија није имао времена — јер је био прво чиновник, па тек на другом месту литератор — а и сам није ваљда ни нашао за добро, да обрати пажњу на спољашњу страну својих радова. Вучко у „Београду некад и сад“ час говори правилно час ербо-цинцарски, па и сами карактери нису обрађени тако, да могу добити ошшти облик. То су типови, који се јављају, па се и заборављају. Обзирући се пак на прилике, у којима је он био, он се диже у нашим очима, пошто у оно доба, када је наша позорница — ако је и било — киптела. од рђавих превода још горих немачких списатеља, када су се, угледајући се на Рајића, Стефановића и Вујића, просписатељили наши капетани и казначеји, када је каква дружина волонтера да: вала „Смертђ Уроша Петаго, последнћтђ цара сербскато. Ужавно жалостива игра у петђ дбистви Г. С. Стевановича“ и бесмртна сочи: љенија. Василија Јоановича, учитеља Земунског и спаситеља, сербског, није било њему такмаца ни на позорници, ни у романописању, ни у појетичним с очињенијама. Наше су га девојке читале, ђаци су га учили на памет, а позоришни репертоар био је пун „Смрти Стевана Дечанскога“, „Светислава и Милеве“, „Лахана“, „КирЈања“, „Покондирених тикава“, „Злих жена“ и прочих. Од то доба прошло је много година. Наша је литература учинила већ велики корак. Српска радна снага, скупљена око „Седмице“ и „Данице“, а доцније око „Виле“ мн „Јавора“, добар је плод донела. Место Стерије добили смо Бана и Суботића, Лазаревића и“ Цветића. Његови су комади брисани са репертоара и на њему су писана све новија и новија имена. Данашња публика, ће гледати његов „Бој на Косову“ и „Лахана“ само као какав литераран рарирет. Гледајући његову „Лажу и паралажу“ и „Злу жену“ она ће се смешити позорјима, која су развесељавала Стеријину публику. Њу ће интересовати оно, чиме се и њени преци

па ~

•/

одушевљали. Па ипак не би згорег било кад би.

се на данашњем репертоару штогод од њега и задржало, Ово се односи нарочито на његове комедије. Место што би недељна публика гледала Фриволне пијанске водвиље и рђаве немачке лакрдије, зашто јој не би дали, да ужива у Лазаревићевим „Пријатељима“, Стеријиној „Покондиреној тикви“ и „Кир-Јањи“, 'То ву ствари, које се још могу гледати И кад би позоришна управа приредила какво Суботићево, какво Лазаревићево вече, уверени смо, да би Београдска публика сведушно пригрлила замисао позоришне управе. А да наша публика није изгубила сву свест о евом и добром, сведочи нам њена посета при овој представи. Чудимо се, како се није потпуно иекварила с оних новина, што нам унеше у позориште људи са Париских булевара и Бечких кафешантана! — Ове вечери је позоришна управа изабрала „Злу жену“ и „Београд некад и сад“. Музика је свирала три ствари Шлезингерове, који је у оно доба био оно, што је данас Јенко. Ми смо се осећа-

ли некако пријатно и чисто емо се свом снагом“

трудили, да се уживимо у старо добро доба, када је мој дед 'мојој баби певао: „Тужи, бедно серце моје || И горко уздиши“ А као ехо чуо се глас Љубин из „Београда некад и сад“: „Да ме с топлим љубве чуством |У маштању загрли, | И кад красне очи њене | Стидна зора отвори.“ Па и сами наши глумци чињаху се, као да са неком пасијом играју. И на њима се осећало неко задовољство, да морамо рећи е је то мало које вече, које нам се тако пријално чини, Овде доста има заслуте и сама управа, која је ваљда већ и сама увидела, да је доста Јада учинила па је време да се поправи.

У Београду 1 о

(Говор редитеља. Милорада Гавриловића па погребу Марка Станишића.) „Пријатељи“, да, пријатељи, јер сви ви, што се искуписте око овог мртвачког одра, могли сте се покренути из чистог, ничим непомућеног пријатељства према нашем добром другу. Ви нисте привучени славом каквог великана, који са овог света полази, нити радозналошћу урођеном код становника великих градова, која их тера, да се код сваке изванредне свечаности искупе; нити вас је дотерала обавеза према каквом човеку чије су заслуге вама наредба, да му заслужену пошту одате — не, него сте се ви еви узнемирили и по-

Нава А И А СРЕ Е –.