Позориште

„+

Ра

дигли из симпатија, које сте осећали према једном добром и честитом човеку. Ако наш чика Марко и није имао најближих рођака, који би му очи склопили, он је имао искрених другова и пријатеља, који су га срдачно и без резерве ожалили. И верујте, да би он, кад би то сад могао видети, био много задовољнији, него многи велики људи, који су ва више поште а мање суза, испраћени. Чика Маркова слава није никоме сметала, његова амбиција није никога плашила, али је зато његова личност била свакоме драга, њетова дружба пријатна и његова служба корисна. Наш Марко је био један од оних људи, какви су данас најређи, бар у нашем реду, који је држао, да је онај посао, што му је био поверен, од огромне важности и да њему само на част може служити,

што га он обавља. Па зато га је радио искрено

| | |

и од свег срца. Он је вршио мале послове, али са великим особинама, са енергијом, истрајношћу и ревношћу, које би биле довољне и за много већа дела, но што их је он створио.

И за то су његове заслуге и без великих дела, велике, јер је његово делање могло и морало послужити као пример.

Марко Станишић је служио са оном истом преданошћу позоришту, као што су служили највећи државници својим великим идејама. Неуморан, тачан до „педантерије, неодољив и неумољив лебдио је он над сваком ситницом, која је његовој бризи поверена била, и од тог његовог старања наше је позориште имало не мале користи. ј

Као глумац Станишић је долазио у ред оних, које позориште већ више неће наћи. Он је био из оне велике епохе српске, пуне полета, нада и одушевљења, кад се веровало у брзо остварсње најидеалнијих планова српских. То време је дало велики број одличних трудбеника на сваком пољу: у политици, науци, књижевности, пееништву па и глуми. Станишић — дете из одличне и врло богате српске куће у Панчеву постао је глумац не по нужди, но из чистог одушевљења и наклоности према каријери, у којој су тада већ били Бачвански, Тоша, Мандровић, Цветић, Коларовић, Телечки, Ружић, Ђура и Сава Рајковићи и многи други тада славни а сада већ заборављени : од којих му један — Коларовић — овако довикује последње збогом: „Делим жалост са вама заједно за изгубљеним добрим другом Марком, и на прагу гроба његова

праштам се с њим са збогом — до виђења на другом бољем свету.“

И Станишић је очувао тај жар и то одушевљење и до последње своје улоге. Ма да га је новији репертоар мало помео, он је још увек у својим старим улогама излазио онако исто еветао, чио и елегантан као и првих дана. Станитић се није изменио, али п онакав какав је остао, био је увек мио на позорници. Довољно је да из групе његових улога поменем само једну његову омиљену и добро знану улогу „Маркиза Ла Тремуја“ у Сардуовој „Отаџбини“. Имала је за живота Марка Станишића ова драма један моменат, који ја нећу никад заборавити.... Када на свршетку трећег акта ове ефектне и патриотске драме, синови једног потиштеног народа, сломљени силом тираније, — полазећи на смрт узвикују: „Слава Фландрији! Слава отацбини!“ — Тада је наступао тај моменат; тренутак кад је покојник подижући шешир изговарао ове речи: „Клањам вам се, господо, од срца жалим, што ија нисам са вама!“ Ова сцена била је, заслугом Марка Станишића, једна од ретких на нашој позорници!... У овој улози, која му уједно беше и последња у живрту, покојнику, доиста, неће бити замене!... Држим да се не варам, да ћемо се сви још дуго сећати и многих других његових улога, које су несумњиви доказ, да је онакву креацију могао дати само талентован човек.

Какав је Станишић био као друг Држим, да то не треба, ни да помињем. Нема ни једнога међу нама, ко није с љубављу изговарао његово име, и општи назив „Наш чика Марко“ најбоље сведочи, колико је он симпатије уживао и међу етаријим и међу млађим му друговима. Многобројни последњи поздрави од другова из даљине, сузе, које се у овом тренутку блистају у очима свију мојих другова јамче за истинитост мојих речи.

Ето таквог човека, таквог службеника позоришта, таквог глумца, таквог друга и пријатеља ми данас губимо!... Пријатељи! Нема више жалости, нема бола без пребола, али, верујте, да нас је ова смрт све јако уцвелила и у велику жалост бацили... Кад човек изгуби неког свог, онда тек види колико га је волео... Па и ми, сад тек осећамо, колико нам је његов живот био мио и колико нам је његова успомена драга.

Па за ева добра, за све пријатности, што,

1

________________-_-