Позориште

је њему из разних узрока пречи. Оно мора, тако се једанпут једна управа бранила од сличних жеља публике, да одржава разноврстан репертоар, јер, како је једино а публика неједнака, то мора да угађа разновреним укусима, и онда му врло мало средстава остаје да угађа књижевности. И ми то разумемо, али ми указујемо на то, да има један не мали део праве 1030ришне публике, којој баш српски репертоар треба, и да ту публику треба задовољити тако исто као и осталу. Има пуно ђака, који су,

школом и читањем, упућени на познавање националне драме и које наставници имају

права упутити најпре, а у случајевима кад драма није штампана, кад што то код нас често бива, само на Позориште. И сами наставници очекују, да им ту потребу Позориште задовољи. Најзад, и сви други, а њих такође није мали број, који се интересују за нашу књижевност, имају права очекивати то исто од Позоришта. Сви ови, које поменусмо, сачињавају један добар део публике и имају права да траже од Позоришта толико исто предусретљивости колико се указује осталима. И ако њих за сада нема толики орој колико осталих, биће их, надајмо се, временом све више. Тај се део публике издвојио и постајаће све јачи. Њега ради треба развити српски репертоар до потпуног прегледа српске драме. И не само њега ради. Позориште је и иначе дужно да то учини. Оно је, и по свом устројству, и по потребама, које (су га изазвале, и по својој љужности вубвенционисаног позоришта, позвано да не-

гује националну драму. Узмите само закон 0

Позоришту који је ту скоро цитиран у штампи,

„па ћете видети колико му се задатака одре-

ђује у погледу неговања националне драме. Све то, дакле, и очекивања публике, и циљеви, којима позориште служи, и интереси књижевности дају нам права да од Позоришта очекујемо један репертоар, који би представљао целокупну нашу драмеку књижевност.

Ко ће да негује народну драму ако не Позориште ) Ко. ће да је покаже и изнесе, кад штамша то не чини ' Јер штамша, као што ћемо видети, није обухватила целу нашу драмску књижевност и није најглавније представнике њене, а и оно, што је од њих изнела, не долави нам често пред очи. Многе ствари нису штампане, или нису скоро штампане, или нису

јер ми хоћемо

отштампане из часописа, које је данас тешко налазити. Ми бисмо, по томе, могли чак и то тражити, да их сама позоришна управа штампа, као што је то новосадека чинила, али се заДовољавамо и тим, да их она самој репертоар унесе, онако, као што то француска · субвенционисана позоришта чине. И кад француска позоришта, поред онако дивних модерних драма, као што су драме новијих француских писаца, ипак не потцењују — не старију драму, не дела првога реда, него чак ни комаде застареле, слабе, неинтересантне, од писаца, којима се у литерарним историјама једва име спомиње, какве скрупуле може имати наше Позориште са својом модерном драмом, од наших данашњих писаца! Што се, само мало, не угледа на француска позоришта, која, с минималним изузетком, сва пекључиво своју рођену драму дају! Што се етиди своје драме, која је јамачно боља него бугарска а, како уверавају, јача и пунија него хрватска! Нека је слободно пзнесе и нека је остави на оцену критици, која, на оцену, једина права има./ Нека, без потанког пепитивања, али и без досадашње попустљивости, изнесе све главније представнике наше драме и све главније радове њихове, и оне, који су добри, као и оне. који су мало слабији, да видимо све оно, о чему се, по заслузи или по нужди, води озбиљна рачуна у историји наше књижевности. Позориште има да пречисти и бере ону масу комада, који су за десет година попримани, нарочито четничке и глумачке који нарочито карактеришу данашњу литерарну продукцију. Јер кад. што се почетничких комада тиче, ранија управа није штедела ни Војислава, не мора ни данашња управа данашње почетнике штедети. А што се тиче глумачких комада, ако путујућим друштвима подноси да их примају од својих чланова, Народно Позориште може. их, бартмноге, у интересу свога достојанства, слободно оставити мањим позорницама. При том пречишћавању, ако се Позориште буде ограничиле само на оне писце, о којима данашња историја књижевности донекле води рачуна, оно ће задржати Г. Г. М. Цветића, Ј. Веселиновића, Б. Нушића, С. Ћоровића, и још кога, који, као два последња, могу представљати наш драматичарски подмладак. |

боље одапоследњих комаде п0-