Позориште

ваш, Јелисавета и ова, тек сад дата, интересантна Сеоба Србаља) тражимо да се чешће и систематичније дају, бар нам се ту може учинити по вољи: код њих се Позориште не мора бојати да се о литерарно мерило не огреши ; бар се они могу више по ваљаној садржини него за невољу приказивати. Јер ако те драме није писала рука вешта драматичара, писала их је рука правога песника и написала неколико листова праве поезије. И после, Јакшићева су дела данас, по књижарама, постала тако ретка, да смо ми само на Позориште упућени кад хоћемо да их познамо. Џа онда, ту спада и Милан Јовановић. Њетова Краљева Сеја давана је више пута, али последњи пут 1890 године, Несуђени само једанпут и то 1859, Сан и јава такође само једанцут, али још раније, 1880, и то само први део ове драме. Други део није ни штамшан, ни даван код нас као што није даван ни Демон истога писца. И док нам књижевна друштва непрестано пружају путопиве овога нисца и мисле да тиме чине литерарно одабирање, дотле се Позориште устручава дати његове драме, као да су ове слабије од путописа. И даље, ту спада још један писац, којега се не сећамо тако често, наиме Мита Цоповић, од чијих комада (Крвави Престо, Стеван последњи краљ босанеки, Цар Јован, |Градиња и син му БНемања, Деспот Лазар Бранковић, Наши вељани) наше Позориште није још ни једно дало. И да пређемо на писце комедија. Позориште ће увек имати интереса, да даје комаде Округићеве. Само, ако ву, за празничну публику, најпривлачније Шокица и Саћурица

и његова Мара Варадинка, која давно није давана, Грабанцијаш, који је само 1876 дат, и нарочито Дојчин Џетађр, који никако није игран. И са много више права него Округића, Позориште може да да, ако не Змајева Шарана, а оно комедије Трифковићеве. Оно је, међутим, пустило да се Честитам већ четири године не игра, Школеки надзорник пет година, Љубавно писмо седам, Избирачица (до ове године) и Младост Доситија Обрадовића по девет, Француско-пруски рат тринаест, Пола вина пола воде (до ове године) седамнаест, Мила двадесет. На бадњи дан двадесет и пет

' тодина скоро, а Ни бригеша и Мило за

драго да се никако не играју. Што Позориште занемарује овога пријатног писца Кад су се његова дела допадала на туђим позорницама, што их и наше Позориште чешће и одлучније не даје и не обнавља их све, или већину, сваке или еваке друге, треће године: Кад их наша књижевна друштва износе као углед српеких комедија, што се Позориште

устручава дати им много мање претенсије ' Кад, на крају ове групе писаца, не можемо да поменемо симпатичнога Грчића Миленка

чији је драмски рад необјављен а можда и изгубљен, поменимо бар познатога .Ј. Игњатовића, који је такође написао једну, истина вулгарну и рђаву, али за празничну публику ваљда згодну комедију Адам и берберин први људи, која код нас није давана. А Игњатовић је, знамо, писац, који у другој 1оловини овога века заузима у нашој књижевности једно од највећих места. Са тог обзира, Позориште га се може, као и Војислава, се-

и шубара, може ее ваљда још једном дати тити“. у ДИОтТИЋИ.

Еј

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Српека народна нозоришна дружина у Џанчеву.) Српека народна позоришна дружина, долазећи из Беле Цркве, стигла је у Панчево 22. јануара о г. Прва представа била је тамо у понедеоник 25. јануара о. г. За време свога бављења у Панчеву, од 22. јануара до 10. марта

о. г.. давала је наша дружина 26 представа, и то 18 у претплати, а 8 ван претплате. Приказани су ови комади: 25. јануара: „Песихе“. — 27.

јануара: „Џрисни пријатељи“. 29. јануара: „Карлова тетка.“ — 31. јануара: „Бидо.“ — 1. Фебруара: „Роман спромашнот младића.“ — 6. Фебруара: „Себичњак.“ -— 7. Фебруара: „да-

| |

Ко а и

Њ- >