Позориште
|
ПА ЕН АВИ
%
Онда су још живели и били уважавани Дима и Сарду. Сарду је сваке године написао комад, који је био сигуран „Оаззаз тек“; данас његови комади „Марцела“ или „Спиритизам“ ниву то ни из далека. (Питање је напокон, да ли би и то могло да у нас привуче публику, кад се н. пр. еензационалан ·„Трилби“ није могао да одржи!) Онда је сваке године написао и Дима по комад: и то је био сигуран литерарни догађај за сезону. Данас је већ мало таквих писаца, код којих би евако дело значило догађај. Дима је успевао сватђе: у Францеској као и у Немачкој или Италији. А данас Ибвенов „Боркман“ за Немце је пандан Хамлету, за Францезе је досадан, а Талијани и — Хрвати у опће не ће ни да дођу да га слушају. У Немачкој је литерарна продукција драматека огромна; но међу мноштвом драма једва их има пар, које и код њих успеју.
Осим тога: пре десет година ми смо требали попуњавати репертоар. Фалио нам је сав Софокле, много од Шекспира — да не говорим о другима, којима је увек она класичноет зајамчивала барем некакви успех. Данас — Шекепир је готово потпун, Молијер исто тако, све што је главније, при чему се могло рачунати на успех, већ се давало: од класичнога репертоара једва, је још што преостало. А поред тога — „Сид“ је пропао и „Електра“ није привукла људе!
А поред тога — људи траже новитете. Код нас, обим ако већ није нешто циркускога, а Ја „Роберт и Бертрам“, на четвртој је представи празно. Ето ове године, — „Сирано де Бержерак“. Публика је пљескала, људима се свиђало, били су одушевљени, шта више читали смо у листовима — од „Побратима“ до „Просвете“ славоспеве романтици, људи су пљескали, три пута дошли — и четврти пут је опет било празно. На репризе се код нав редовно не иде.
А откуд новитета Класичних је мало, премда и ти не успевају; а од еавремених !
#
Од савремених има их велика већина, да не речем готово сви, који нису за нае. Нису ва нас за то, јер наше друштво није проживело оне фазе, које н. пр. францеско, јер наш дух није дошао до оне мистике, до које н. пр. норвешки, или до оне сентименталности, до
које немачки, за то, јер наша литература ни-
36
__ права жена
је прошла сваку од модерних литература већих народа, — за то, јер је сав начин мишљења наших људи противан ономе, што је Брандес још пре 830 година назвао „идејама интелигентне Европе“. Цела је модерна литература без сумње под силним утицајем Ничеа, филозофа егоизма и снаге. А тај исти Ниче за наше је људе право страшило са својим „Иберменч-ом“ и проткршћанским тежњама. То је само један пример, а има их вила.
У Француској н. пр. цела ее драмска литература још и данас врти око брака. Но узмите Донеја и Дима-а, па испоређујте. Донеј у својој најновијој драми „Бе 'Тоттет“ (која се и строгим људима као Фукијеру прилично евиђа), поставља тезу, што има да учини жена, која тек про форма живи у заједници, док има љубавника и заноси ее за њим; При том долазе речи као: метрева у браку — то вели та жена, кад јој часни један абе светује, да буде опет свога мужа. Наши људи би се скандализирали — макар то било само јавно —- као што су се екандализирали код „Без Атаата“. А факат је, да је цела модерна францеска литература таква. И драме и лакрдије без разлике пуне су таквих — ствари.
У немачкој савременој драми рађа се сваке године сила покушаја, који не успевају право. Они, који успеју, опет ву такви, да их и аустријска цензура забрањује. Ето Халбе-ов „Југенд !“
А тек талијански — веризам. Реализам већ је то код нас омражена реч, а тек веризам, коме је један од главних заступника Брако са својом „Неверницом“ или Прага се „Идеалном женом“. ·
_ Код нас се пишу „студије“ против две три голе елике на сликарској изложби, или се праве опаске о „крпици“ при ев. Ивану од Буковца — што би се тек рекло на ове продукте савремености“ Хрватских новитета, који би могли рачунати на јачи успех, немамо; словенска је драма и по литерарној својој вредности веома сиромашна. Шта онда'
Онда нам мора бити јасно, да ее морају давати лакрдије, % Ја „Вратарова мудролија“ и да морамо гледати „Малога лорда“ и слушати тосподу Шентана и Каделбурга.
Шта више кад иза свега овога погледам у наш репертоар морам да се чудим, да ту збиља, одбивши изворне ствари и лакрдије, нема дела,