Позориште

Ме

које бих могао овудити као дело апсолутно без књижевне вредности. А ве друге стране, ваља признати, да је чисто литерарних премијер абило такођер неколико; упознали смо ове године Шницлера, Хауптмана, Леметра, Брандеса, Ду Анунција, Брије-а. Било је врло много вечери, кад смо могли задовољни отићи кући, јер је позориште вршило оно, што од њега тражимо.

Треба да тражимо од нашега позоришта, да нам у главним заступницима што се данас и до данас у свету урадило и ради на драматичком пољу. Треба да то тражимо, јер је то један од увета бољем напретку наше књижевности. Кад помислимо, да немамо ни најсиромашније библиотеке, у којој бисмо могли наћи преведена дела јунака савремене литературе, морамо збиља тражити, да нам позориште прикаже заступнике главних литерајрних струја. Не могу рећи, да се прошле сезоне није тому задовољавало, а дефицит ме опомиње, да пригушим све оно, што бих могао рећи у погледу реприза и лакрдија.

_Репертоар је у целости био више литераран, него што смо се могли и надати. Можда бих и ја н. пр. за себе хтео место дела а ја „Посјет“ или „Кринке“ нешто ново, друго Метерлинка или Халбеа — но морам признати

и сам, да је то у нас тражити готово немогуће,

док већ ни „Непзећеје“ неће да слушају наши људи, док звижду Д' Анунцију, а „Тлеђејет“ се назива „Вошеуатавшек“...

Видели смо доста књижевних комада, могли смо упознати пар нових литерарних физиономија. Што се и наша публика није побринула, да их упозна, томе је — чини ми се — у мнотоме крива и наша глумишна критика.

Даје сен. пр. „Фурман Хеншел“ — дело,

које у Немачкој доживи 80 издања и напуни не знам колико пута кућу. Немци проглашују то дело врхунцем свега, што је продуцирала немачка натуралистичка школа. То је школа, која влада већ од 50 година до најновијег доба немачком литературом — доба, којој је

Хауптман најснажнији представник. Даје се дакле „Хеншел“. Наша критика задовољи се

« тим, да рекне: дело се свиђа или не свиђа,

прикаже све,“

"ни читати у неким

карактери су овакви или онакви, радња обична

или необична и т. д. по прастаром рецепту. И то не само „стари“ — него и модерни. А ту се упознајемо с Хауптманом! Критика би морала рећи нашим људима: Хауптман је глава натурализма, пођи дакле да га упознаш, јер у њем упознаћеш једну целу школу. Треба при том приказати натурализам, треба заинтересовати публику, да дође, ако већ и не ће хтети пљевкати. Код нас све вести о писцу, који се приказује, потичу редовно из позоришне канцеларије, што свакако за наше позоришне рецензенте не треба да буде комплименат.

Или н. пр. даје се „Колевка“ Бријеова. То је опет комад, који је вредно упознати, јер типшчки заступа целу једну врсту драме тако звану: „Пгаша де шовив“. У нас опет пар речи, ако се у ошће шта напише обим садржаја и које — неугодне примедбе за онога, који је драму ставио на репертоар. Даје се „Глеђејеј“ — и опет то исто.

То може вредити за Францезе — тамо Јшев Гетанте може парадирати својим „Ппртев1018“ — код нас ваља још поучавати, тумачити, приказивати. Наши људи често не знају делима, а ономе, који не зна читати, ваља бубњати!...

Даје сен. пр. Д' Анунцијев „Сан јесенскога запада“. "Талијани, и пријатељи и најжешћи противници, признају, да је то дело једно од првих у песникову раду, а у драматској литератури нешто ново, нешто силно и самостално. У Немачкој излазе читави панегирици о делу. Даје се код нас. Пропадне. А што наши рецензентид — Место да бар публику утишају и упозоре, да је Д' Анунцијо песник, кога бар мораш с поштовањем слушати, ако и не ћеш пристајати узањ — код нас се еве употреби за једну добру навалу на управу. Истина — представа није била најбоља, инсценацији дало би се приговорити; но сам факат, да је изнесено овако велико дело, — дело, које је ради саме своје одредбе било у нашим приликама готово

немогуће извести, дело, које је раг ехсеПепсе

модерно, морало је побудити све, да о њем мало дубље мисле, а не да се задрже на површини и из литерарног догађаја створе догађај кавански.

Ба ж

ОЈ