Позориште

зе +

набет

чардак

+ 4 –беве У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 9 МАРТА 1896. с=о-=>—

Дер ава У о

еф ве–——- = 6 – + ПОД. 10. > || Ј || | 5 500 3. - = ~ : у

Излави 'за време бављења лповоришне дружине у Н. Саду

_УРЕЂУЈЕ А. ХАПИЋ,

свагда о дану сваке представе, иначе сваког месена по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно, —

ГЛУМАЦ И

НУБЛИКА. г

Предавање Јоце Савића, главног редитеља дворских позоришта у Минхену.

] (Наставак.)

|Ујећ сам напред споменуо, да прилике у •». Немачкој нису биле повољне за наследнике Кротосове, али су тим повољније биле у Француској. Но те су се прилике тамо развиле не по грчком, него више по римском узору. Упада у очи, да се клакери у Француској и данас још зову Тев Котатз (Римљани), или у отменијем смислу и Гев сћеуаНегв да Главе (каваљери, витезови од лустера), јер су обично у средини паркета седели под лустером. Историјски се њихова појава може доказати тек од како је у француским позориштима удешен паркет ва седиштима. Од тога времена клака је постала нека врста знања и нека радња која доноси доста прихода. Међу најзнатније поглавице француоких клакерђа, који су стекли славе и богатства, спадају нарочито двојица из прве трећине нашег столећа, чија ву имена до нас дошла, а то бу господа Сотон и Порше (башоп и Ротећет). Сотон је године 1820. оеновао у Џарпзу друштво за 'осигурање драматеких успеха под именом: „1' аввшгапсе Аез зпесез Агатоан о пев“ и Довео је цео тај неупутни и опаки посао у неку одређену енстему. Ако је који глумац хтео да буде примљен, послао је за то прописану своту у звање, које се звало „зојотег 1' епфсбе“ (бригу водити д примању); ако је желео, да му такмац буде извиждан, онда је платио под титулом роп: етресћег Ја уосте (да се стане на пут успеху). Посао клаке у опште звао се Гае таопзвег (претерано хвалити) или сећашћег Ја заПе (занети дворану т. ј. публику).

__Било је у клаки и пододељака код Француза, као: Је Гарасепг (викач), који при најмањем поводу најжешће аплаудује; Је соппајввеш: (зналац), који обично седи на скупим седиштима, па. одобравајући мрмља неке речи, зна

стихове на изуст, оближим гледаоцима обраћа пажњу на лепоте спева или игре, или прича и занимљиве ствари из живота тлумаца;: Је пеш

(који св смеје), који се поводом најпростије шале

или досетке тако елатко смеје, да нехотице и своје суседе на смех наведе; Те рјештешг (који плаче), који ваља то исто плачем или тронућем да. постигне; Та. сћавошпег (који дражи и ласка), који пре почетка комада и међу чиновима треба

| суседе љубазно да расположи нуђењем бурмута,

бонбона, позоришног листа и да их згодном забавом одржи у добром расположају ;: Је сћаштептг (загревач), који обдан пред свима поворишним објавама застаје п, кад се скупи више људи, усхићено кличе: „А, данав је дивно парче, морам ићи да га видим биће препуно позориш-

те,“ = или: „Н. Н. трави је анђео 1“, који у

каванама повољне рецензије на глаб чита и 7. Дд.; најпосле Је ЉЕзвепг (који тражи да се што понови), а тај има задатак да неуморно виче: на ново! о Све ву то смешне ствари пи човек би ее могао на то смејати, али, озбиљно узевши, еве је то исто тако смешно као и одвратно, па и ва одбацивање, те би човек свима ТИМ појединим преступницима и изопачитељима уметности могао са Шилером довикнути: „Човече, ти се бавиш жалосним занатом!“ Срећом тај занат код нас није развијен и ми се надамо, да никад неће ни доћи до развоја. Али је тај посао у Француској удешен био“ као неко знање и наука. Једна француска књита има овај налпис: „Метотев Ф'пп сјадпеш, сопбепапе Ја Февомле еБ Ја ртаНапе де Рат дез «песебв еће. раг ође Оазгеј, апсјеп еће! де Ја вогтрастле дез авзптапеев дгатанупев, сћеуаћег (и Газе, соптапдеп' де Гогдте ди

ке

Еј Ен -