Позориште

Ваној, тешђте абћне де римешв востетев | сјадпатез _еје. Рама. Сопзбаш-Сћапјрте. | 1899. та 8.“ (Успомене једног тапшача (клакера) у којима се налази теорија и практика о вештини за успех и т. д., напшеао Роберт Ка-

етел, стари поглавица друштва за драмско обигуравање, каваљер од лустера, витез реда од пратљаче, примљени члан више друштава за талипање ит. д. Париз. 1829.)

(Свршиће се)

—— бре ве >

пистиЋи.

Ерс

| » Б „СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Задушне жене, шаљива игра у четири чина, нацисао Адолф Ларонж, превео Милан А. Јовановић.) -

Скоро не памтим да је нов комад са једром и здравом тенденцијом тако дошао а ргоров или као што наш свет каже као наручен, као ове Ларонжове „Задушне жене,“ Мени се чини, да га од мајушних Савићевих „Фрише Фире“ амо није ни било таква, а тому већ има добрих седамндест година. Са „добротворством“ или, да преводиоцу дадем за право, са задушношћу у неком модерном стилу и код нас се већ доста поодавно почео терати абузус, бар толико поодавно, да се питома, добронамерна сатира одиста морала дочекати срдачном добродошлицом као нешто, чега треба не само великоварошки. њама Немицама него и паланчанкама Српкињама, да им покаже, како се само и на који начин даје апланирати сукоб међу дужностима им по божјој милости да не рекнем по невољи, и онима, које оне себи саме нешто мало и без невоље, дакле само моде ради, натоваре. Оно Хо рацијево тишајо пошшпе де Те Табша паттавш у овим је „Задушним женама“ овде у нас дошло до неслућене важности, какву је српски гледалад пре петнаест година узалуд тражио у иначе баш ваљаној ,Очиној мази“ и пре десет година, у исто тако ваљаном „Доктору Клаусу“ истога писца. Једно, што је на српској позорници одало овом приликом Ларонжов патернитет те дакле сестринство „Задушних жена“ са ,Очином мазом“ и ,Доктором Клаусом“, јесте она „уегпивећите АФег Еићтелдеп ти Чет Гасћетећеп, дев Зешпешајеп ти дет Вимезкен“, коју у Ларовжа налази и хвали ПЏавле Линдау, оцењујући му не са свим успели „АЈШагнјеђен“. Мој бар сусед у паркету у неколико маха није могао да угуши опаску од прилике овога смисла:

СЕ

| | | | | | Та то није шаљива, то је више позоришна игра! | Ја сам га на то подсетио, да је Ларонж и сво- | јом „Очином мазом“ највише још успеха пости- | гао тим, што је мајсторски умео да стопи „1016 | Чеп Розвепћаћеп дазв ЕтетеНепде ава лаб дет | Копивећеп дав Ваћгепде.“ Дабогме дасу у „Очи- | ној мази“ и куплети своје придонели те је та | његова умешност тако одекочила но за тосене | може рећи, да је у „дадушним женама“ ше- | пртља, где ваља изазвати велик ефекат тим антитезама. Па онда се творац ,Очине мазе“ | издао у „Задушним женама“ још и тим, што | није пропустио довести на позорницу дете, овде, | до душе, нешто већ одрасљије, и то са јасним | смером, да што већма гане па ако треба и рас- | штаче. Ма да се ипаче потпуно слажем са Павлом | Линдауом, да би у опште колико се може ва | љало избегавати, да се деца доводе на позорницу, овде то не замерам Ларонжу ни најмање, а за што му то не замерам рећи ћу после, кад дође ред да се каже која и о приказу те том приликом споменем онога златног малишу, који је овде у нас био тај Ларонжов мал не рекох ептале (еттје. Пре тога сам још рад да изнесем, ма и не са свим исцрпно, Фабулу „дадушних жена“, шат ми пође за руком доказати „као нарученост“ им за наше прилике.

У колу све самих дама виших кругова ту је једна удовица тајнога саветника, једна генералица, једна „комерцијенратовица“, једна банкарка и две „племените от“ — нашла се и жена кожара Мепсла, да у ,Маријани“, добротворној задрузи Немица Берлинкиња, речју и делом поради у атар сиротињи. Ревносна та човекољу“ бица уз ваљана и вредна, но у првом чину не што сувише мало озбиљна мужа има и мала син“ чића, ком већ професори задају репза дотезиса и правила за род латинских именица по трећој деклинацији, но њој није ни до дугмади на му

је

== ИС 138 А ИН Ави не

с -и

| || | ||

лави