Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 3.

16. ФЕБРУАРА, 1924. Г. БЕОГРАД „~

ет

ОД УЈЕДИЊЕЊА ДО ДАНАС

Недавно је у Скупштини један словеначки посланик протестовао против тога што и Словенци морају да служе војску на Југу. Тамо влада маларија, тужио се добри човек, а Словенци на ту непријатност нису навикли!..

Истина, наши Алпинци не изгледа да су тако меки и неотпорни као што би се морало мислити по јадиковкама овог њиховог посланика. За време Аустрије, њини пукови. су називани гвоздени, иу рату су тај назив оправдали: на Дњестру и у блату Галиције, на Карпатима и у млетачким равницама, у кршевима и баруштинама Албаније, најзад ну арабљанским пустињама — јер и ту их је било где су бранили падишахову власт над Палестином, Сиријом и Месопотамијом против претенсија хеџаског краља Хусеина, Алах нек му је милостив (био нам је савезник!) — И никада се није чуло да су бежали — од. комараца. Ипак, извесно је да су данас сви на страни свога посланика кад овај покушава да их ослободи опасности маларије и под цену евакуације Македоније. Из истих разлога би, јамачно, сутра евакуисали Херцеговину и северну Далмацију, а не би им требали ништа јачи мотиви ни за напуштање Босне и Славоније, Војводине и Хрватске, све до Сутле, до границе словеначке „дежеле“, не мислећи при том, да би та „дежела“ морала имати трагикомичну судбину јучерашње „Ријечке Државе“... Исти је случај и са Радићевим Хрватима: и они имају уверење, да је уједињењем хрватски народ запетљан у тешкоће без којих би мирне душе могао бити. По Радићевим речима, мирољубиви Хрвати, који ни од кога не траже ништа, да су независни, имали би само пријатеље. А овако како је данас, морају да стрепе за своје границе и чак да се, за љубав Срба, кавже са својом браћом Бугарима..... Можда би то и било истина, да су Хрвати негде на Исланду или на Алеутским острвима. Али они су заузели путеве који везују Јадран са Подунављем па или морају бити довољно јаки да сами господаре њима, или. морају, одрекавши се независности, ту бригу препустити другима. Још пре осам стотина година принуђени су били да приме ову другу алтернативу, и један део хрватског народа дошао је под власт млетачку, а други у заједницу са Маџарском. Ова заједница се, као што је познато, у току векова развијала тако да су се Хрвати најзад нашли у заједници и са Аустријом, и са Чешком, и са читавим Светим Римским Царством Немачкога Народа.

Како су се ту осећали најбоље се види из десператних планова Петра Зринског. који је нашао да је једини спас Хрватској — Султан и Турска Премда хрватски народ ни од кога није тражио ништа, ипак се стотинама година крвио по Шпаиији и Русији, по Белгији и Италији, по Француској н Немачкој, и чак и у Мехику. Овим нетраженим

авантурама не би био крај, да се сутра оствари Радићев сан, то јест да Хрвати, одвојивши се од Срба, опет падну под туђу власт. А то би било неизбежно, јер пацифистичка сељачка република значила би просто објаву, да су хрватске земље на располагање оном ко први стигне да их узме.

Нису без овако наивних илузија ни Срби. И у нашој јавности се чешће чују прекори, што је народно уједињење схваћено сувише широко и што су државне границе одвучене чак на Муру и Караванке, где их никад није желела фантазија ни једног Србина. По том мишљењу, да је ова држава обимом мања била би јача: била би слободна од многих тегоба које нам у самој земљи спутавају полет а, у исто време, ремете и отежавају добре односе са најмоћнијим суседима. А чему тог

За љубав западне браће која се братства ратосиљају ! Пре свега, тако резоновање данас долази и

сувише касно. А друго, оно је, и са најужег гледишта ексклузивно српских интереса, погрешно. Истина је, додуше, да смо, увукавши у заједницу и Хрвате и Словенце, натоварили себи и проблеме без којих се, привидно, мобло бити, али је такође истина, да је у решавању тих проблема данас или пресудна српска реч, или је она од толиког утицаја да се не може пречути. Да је уједињење извршено у ужим границама, ови проблеми, наравно, не би тим били уклоњени; они би, као што смо једном приликом већ рекли, само били пребачени из области унутарње у област спољне политике. А тада питање је, дали би у решавању њихову били од утицаја и српски интереси! Без Хрвата и Словенаца, имали бисмо на својој северној и западној граници

или Италију и њене вазале, или један нов заметак

покојне Хабсбуршке државе: једна и друга могућ-

ност значила би смрт за српску независност. Није, дакле, Србе одвела уједињењу нека неурачунљива сентименталност нити политика Будалине Тала која не води рачуна о потребама свога народа. Србија је, и без сентименталних мотива, морала спровести народно уједињење, јер је оно услов и њене независности.

_ Са уједињењем, разуме се, морале су се, при мити и тешкоће које оно доноси. Те тешкоће, уосталом, нису тако огромнекао што се малодушнима чини да су. Резултати постигнути за ових пет година то довољно јасно доказују. Сви смо сложни у томе, да су чињене грешке на свим странама, да у државној политици није било ни много плана ни много смишљености, да је државна управа хаотична ит д. Али уза све то напредак је очевидан. Македонија> Јест, на Југу се догађа свашта: ту качаци пљачкају возове, и народни посланици (из Владине партије!) оптужују полициске власти да организују убиства. Но треба се сетити, да је само пре два-

наест гопина та Македонија била једно чудо иу