Покрет

покрет

оном чуду што се звало Турска: једно царство анархије, где су се узајамно таманиле вере и расе, где је, у читавим крајевима, качаштво било, скеро легитимна, грана привреде, а комитаџилук једини израз борбеног патриотизма. Зар је онда чудо што се и данас тамо дешавају ствари које подсећају на американски Дивљи Запад или на некадашње талијанске Абруце и Калабрију »

Или узмите Босну. У читавој дугој својој историји, та земља је била без крвавих оргија ваљада једино под аустријском окупацијом. Од 1878. до 1914., изузевши 1882. годину, није било ни буне ни устанака, Босна је била мирна као да је покојна: . кметови су аргатовали беговима, заведен је ред, какав су у Шумадији сто година раније желели дахије. А ред су одржавали туђински беамтери, полиција и два корпуса војске, сустављени из батаљона свих пукова Аустрије и Маџарске. Тај поредак је, хвала богу, 1918. године докинут, и то скоро без икаквих потреса. И ако данас Босна има својих невоља. оне нису ништа знатније од оних с којима се боре друге наше земље.

“Војводина је за српску ствар била готово изгубљена. Не само да јој је колонизацијом туђинаца национална снага оронула, него је ова наша област стала подлегати и утицају маџарске асимилеције. Преко Дунава, није било вароши која би имала српски карактер, а некадашња Српска Атина спала је на степен незнатне маџарске паланке. Одвојена од Србије државном границом, Војводина је дошла у опасност да се одвоји и духовно. За ових пет година прилике су се ванредно повољно измениле: данас је Војводина област најближа Престоници и њене, и материјалне и моралне, везе са Београдом“ скоро нису ништа слабије од оних које Београд држе у заједници са прекумановском Србијом. Северна Србија, како је некоји већ данас зову, она засада још није, али је несумњиво да ће постати.

- Славонија, хрватска и српска, очекивала је судбину Војводине. И она је, од Драве до Саве, била пресечена зоном колониста, притиснута латифундијама туђинских великих поседника и експлоатисана туђинском индустријом. Данас је то продирање заустављено, и колонисти, који су до јуче били пионири маџарски, сада се окрећу Хрватству. У опште, Хрвати су, у истини, морално освојили католичку Славонију, као и католике у Далмацији, Босни и Међумурју, тек по уједињењу, па је апсолутно тачно Радићево тврђење, да је данас хрватска део нашег народа, узет у целини, јачи него што је икад био у својој историји. А о Словеецима то је чак излишно и тврдити: под Аустријом једно бедно племе од једва 1,250.000 душа, · раскомадано у две државе (Аустрију и Маџарску) и у неких пет „автономних “ области, које је сматрало за велики национални успех кад је добило једну словеначку гимназију (захтев да се у ЈБубљани подигне Университет спадао је у програм фантаста), без историје, без свести о својој држави, без много нада у у будућност, — Словенци су морали предвиђати доба кад ће их прогутати германски океан. Данас су далеко од тога страха! Чак их драшка мисао, да они треба да буду вође читавом народу од Тимока до Јадрана и да према њиховим плановима и рачунима има да се конституише држава.

Дакле, ни једно од наша три племена нема разлога да буде“ незадовољно са овим што је за неколоко година заједничког живота добило. Значи, да и пут којим се ишло није баш толико погрешан и да тешкоће којим је он водио нису биле несавладљиве. · Неће такве бити ни оне што су још пред нама, — сем ако не будемо као онај словеначки посланик, који мисли, да пред опасношћу од маларије треба напустити земље око којих су се царства ломила, · - -

ЈЕДАН ПЕСНИК ВОЈВОДИНЕ

Милета Јакшић је песник Војводине не само по томе што је верно певао њену равницу, њене разоре и њиве, њене фрушкогорске гајеве и шумарке'), он је песник Војводине и по својој судбини. Дискретан, помало неспретан у свом начину иступања пред јавност, стојик који путке презире окретне трговце у храму уметности, он је учинио скоро све што је до њега стојало; да би остао непримецен и неопажен, изван, може бити изнад гужве на књи-. жевноме тргу таштина. Где се он умео снаћи, то је била школа у манастиру Хопову, то је било. сиромашно село у сенци спахилука и у њему ниска кућица са кровом од трске... Ту, крај црквеног зида, да стоји или полагано хода, осећајући се у једној породици са бубицом која протеже крилца, још буновна од зимњега сна, са кокошима што се купају у прашини и с породицом жутом младих гушчића. У канцеларији, и у најзабитнијој, као иу привреди, неупотребив, жива људска слика његова турчинка који улепшава њиву, али га ратар плеви

и псује као штетну уродицу. Са тако нимало смисла

ту 84, Милета Јакшић, Песме, Београд 1922, Срл. Књиж. Задруга 164, . | = пио

за каријеру и за привређивање, могао се зар васпитати човек и остати у животу, само у овој земљи где се мало гладује, где има столетних и вишестолетних установа у којима! људи тањег етичког епидерма. могу да нађу заклон испред сировости живота. ЋЕ _ Син ове сите земље, која треба да допусти себи луксуз: и да храни понеког сина и онда кад он „не производи, кад уметношћу својом служи онако, како служи цвет на њиви: да се на њему заустави поглед косача, да се заустави и замах уморне руке, да се усправи кичма, а поглед одмори, уперен у небо, Милета Јакшић је рођен у породици бораца која је: нашој књижевности дала Ђуру Јакшића, а. Светозару Милетићу сараднике на бечкеречком програму, саборце при његову заступању све до ослобођења; која је војвођанској сиротињи дала најречитије и најискреније заступнике гажених њених права: Ђуру Јакшића, Васу Јакшића, У илутина Јакшића, Стојана и Жарка, Милету Јакшића. Само, у Милети Јакшићу као да је малаксала, као да је сустала борбеност ове породице. То се