Покрет
50 | | покрет
су дали избори извршени по новом, најдемократскијем изборном закону. М исти гласачи који су земљи дали тај Парламенат, после неколико месеца су са одушевљењем поздравили „марш на Рим“ и елиминисање Парламента из државног живота.
И то је природно. Јер за грађане није од важ-
ности питање: како је постало народно представништво и кога и шта оно репрезентује, него: шта оно даје. ИМ само по томе га оцењују и пресуђују.
Наш Парламенат, дакле, као иституција, може живети само делима својим. Према томе, јасно је, да до сада није осигурао себи бесмртност !... За ово неколико година свога живота показао сеи
сувише стерилан. Од њега није дошла никаква
озбиљна иницијатива, његова законодавна актив-.
ност је врло скромна, његова контрола се једва и примећује. (А за оно мало што је дао није штедео
време). Његове дискусије, и о најкрупнијим питањима, ретко су кад у стању да изазову респект, а практике и појединих посланика и читавих група не ретко револтују јавност... Продужи ли се тако, није далеко доба, кад ће садашња општа индиферентност прећи у аверзију и кад се неће више водити рачуна о том, да ли је парламенат и парламентаризам за нас мање зло, него ће само остати убеђење, да је то зло. За сад још вреди истина: зло се трпи од страха горега. Али, питање је, докле ће тај страх бити основан. Или, докле ће се јавности чинити да је основан. Наши парламентарци изгледа да су последњи које то питање баца у бригу. И то је оно што будућност парламентаризма у овој земљи чини још неизвеснијом ! =
ВАНДЕЈА
Било је то давно, пре дваестак година. Избори
падоше некако баш у очи Божића, између Св. Николе и Божића. Јурили смо на све стране да осигурамо победу својој ствари, јер су то били оп-
штински, запамтите општински избори, за које
паметни партизани с правом кажу да су важнији
и од скупштинских јер су они ти који осигуравају и подржавају успехе скупштинских избора. Општински избори нису ништа друго, говорили су искусни људи, него пробна гласања за парламентске. Ко има општине у својим рукама тај ће смети од њих очекивати да му пошаљу његове људе и у Скупштину.
Никад рђавије време није пратило нашу аги-
тацију. Из дана у дан, киша је лила четири недеље.
Са једне стране то нам је само ишло на руку, јер смо по сеоским механама имали сеоске беспосличаре стално на окупу. Го душе.то нас је прилично и коштало, али убеђени једномишљеници нису жалили новац. Говорили су нама младима: Само срушите напредњачку Вандеју око Раље па не питајте шта ће да кошта! А та је Вандеја обухватала -неких дваестак општина... Али са друге стране, рђаво време нам је ометало рад. Старије људе, отреситије домаћине и задружне чланове странке било је тешко покупити. Нико од њих по ономе кијамету није хтео да иде на зборове, него смо семи морали непосредно вијати по њиним кућама, трлима и воденицама — а то је тражило силне снаге и много времена. Јер где год паднете изјутра на ручак задрже вас и на вечеру, а где год дођете увече онда ту остасте и на конаку. Трче снаје око куће, крешти живина, циче прасци, рибају се тепсије, зајме се виљушке, пуцају наћве... и кад ви почнете да се опраштате а они туп пред вас софру са вруком ракијом, шумадијском погачом, ћурком у тигању и прасетом с ражња. МИ ако после дође неко лепо вино — разговори одоше у бескрај, ноћ прође а остале, већ предвиђене посете изосташе.
- __У чему се састојала Вандеја напредњака, то је тешко објаснити. Династички разлози, и ако више није било Обреновића, играли су и даље своју улогу, али нам други основи нису никако били познати. Наш начин убеђивања је био прост, ми смо апе-
ловали на родољубље, на здрав разум и, наравно,
на политичка обећања. У тако богатом и трезве-
номе крају нисмо ни смели ништа причати о поре- ·
зима, јер су људи говорили:
— Море нек буду и двоструке порезе _ платићемо их, него то је нешто друго... да опростиш, Господине.... Е вала волим те као брата,... Али знаш како је кад човек навикне на једно... Партија ти је као жена, знаш јој мане али ти се неће да је оставиш, Твоја је, ко велиш, па то ти је... А није ни згодно мењати партије. То ти је као кад човек мења веру, или дућан. Још ти је деда у њему пазарио, имаш у њему и поверења (а и вересије богме) а знаш и да не сме да те превари.... а у новоме дућану од свега зазиреш. МИ кад ти кусур врате мораш да трипут лупиш сваки динар о калдрму да видиш је ли од сребра или од олова... Србија је ово!.... Покварени смо ми сви, Господине!
Нас дваестак омладинаца је јурило коњима и чезама по целој Вандеји. Искварисмо и точкове и коње, и грла и стомаке, али је успех стално био неизвесан.
— Што се тиче тога да у Србији нема више напредњака — то ме жалости, — говорио ми је један стари угледни домаћин. Али ја никад нећу престати да будем оно што сам,.па макар се сва
Србија и истурчила. Да, синовче! И кад ти мени
.
захтеваш и завијајеш на ту жицу, ја ћу ти рећи само ово: ништа није вечито на овоме свету па нисмо ни ми напредњаци. Кад ми изумремо, доћиће можда друга мода. Јер партије су ти што и мода. Само, мода теже пролази на селу него у вароши.
Опиремо се ми на све могуће начине, надиремо ода свуд, али ништа не помаже. Придобисмо све попове и учитеље, сем једнога, врбовачког попа Стевана, — али не иде. Чак смо се служили и шалом, па препричавасмо како стари напредњачки посланик, неки бивши министар, и не познаје своје раљске напредњаке, а они ни опепелити.
Стиже он једног дана возом у Крсну и њега дочекују изасланства из тога округа! Он, демагог, још воз није стао, скаче првом геџи у загрљај и љуби се са њим па ће тек од прилике овако:
— О, здраво, Милане, брате мој рођени...
А „Милан“ ће, са снебивањем; -
рути