Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 6.

8. МАРТА, 1994. Г. БЕОГРАД

НАШИ ПАРАДОКСИ

Још један парадокс: у доба стагнације у индустрији, дакле у доба кад мора да се јавља и незапосленост индустријских радника, ми имамо једну, бројно врло знатну, импортирану, страну радну снагу! Та аномалија примећује се и овде у Београду, али она нарочито стрчи у новим крајевима да сеу Загребу развије до апсурда који просто изазива. Јер ту имате поред туђинаца, чији број достиже невероватне цифре, и који сви и у ово време кризе налазе прилично повољне услове за живот, — гомиле наших радника које је незапосленост осудила

да чекају јадну помоћ од друштва и државе.

Не може се рећи да је то нека нова појава. (Она само данас изгледа необична, премда је, у истини, сасвим природна. На'име, она доказује, да процес економског порабоћења наше земље, који се тако нагло развијао последњих деценија пред рат, политичким ослобођењем није пресечен. А нема изгледа ни да ће то ускоро бити. Можда се може чак и без много напора постићи, да индустрија код нас не иде свесно и с планом том циљу, као што је чинила у прошлости у новоослобођеним крајевима. Јер ту, до уједињења, страни капитали развој стране индустрије није значио само економску пенетрацију; он је имао и политичку мисију: он је, увлачећи туђинце, разједао и разоравао нашу етничку целину, и наше територије преко Дрине и Дунава постепено преображавао у туђинске колоније. М данас те тенденције. постоје и у многим случајевима оне су прилично видне. Без њих је бар немогућно објаснити некоје ствари као, на пример, ову: да су у многим предузећима запослени сами странци, који не знају ни нашег језика, док масе наших грађана, са истим квалификацијама, п са истим погодбама за рад остају без зараде. Ту је, дакле, туђинац у нашој земљи повлаштен и наш грађанин је, у својој држави, инфериоран зато што је грађанин те државе! Таквим апсурдима мора се учинити крај, а изговор да „ми немамо људи“ не сме се чути и тамо где је он безочна увреда нашем раднику.

Али, на жалост, није то увек и у свима приликама само изговор! Јер факат је, да ми нисмо у стању дати индустрији квалификованих радника онолико колико јој је потребно.М нећемо то још дуже времена моћи. Све се да лакше импровизовати и на брзу руку створити, него један стручно спреман и послу вешт раднички кадар! За то није довољно дати људима само неко знање; потребна је она окретност, довитљивост и умешност коју само дуга пракса може да да. МИ потребно је да такви квалитети не буду само одлика = јер појединачни радници ма како савршени они били, не значе никакву промену на боље, —-- нељо читаве једне класе. А до тога се долази само дугим искуством, никојим другим путем, И док се тај

појединаца.

пут не пређе, наш радник неће моћи издржати утакмицу са страним, и индустрија ће мораши импортирати најскупљу радну снагу. Разумном политиком могу се само донекле ублажити незгоде оваквог стања ствари, али се уклонити не могу. Јер никаква политика не може нам дати оно што немамо,

а радничког кадра за онолико развијену индустрију

какву ћемо у најближој будућности имати ми не мамо. Имамо врло добар раднички материјал, но док се из њега истеше онај раднички слој који је за индустријску продукцију можда важнији него стручни персонал у врховима, — треба времена, доста времена! То чаки у случају, ако у будуће према овој потреби не будемо онако индиферентни као што смо до сада били.

Дакле, морамо рачунати с тим да ће код нас развој индустрије повлачити и даље нове приливе странаца. То, према данашњим приликама, изгледа неизбежно.

Али паралелно са дизањем индустрије у нашој земљи се развија и процес пролетаризовања, само много брже. За јужне крајеве, ослобођење је донело грдву привредну пертурбацију. Некојегране тамошње привреде осуђене су на пропаст и морају пропасти јер, у новим приликама, не могу да издрже конкуренцију стране продукције ни уз онако немогућно јевтину радну снагу каква је била под турским режимом. Сем тога, огромне масе муслиманског становништва, изузевши бегове, и нису ништа друго него војска пролетаријата. Својим начином привређивања оне су се могле одржавати док су опште погодбе омогућивале један примитиван, средњевековни ред, али са нестајањем тога реда уклоњени су и услови њихове ексистенције.

Истина, пролетаријат је моћан фактор развоја и напретка па, с тога гледишта, изгледало би да ни код нас ова нагла пролетаризација не мора још да значи неко зло. Но то би био само онда случај, кад би се пролетаријат могао продуктивно да искористи. Али да ли је то, у нашим приликама, могућног Најприродније би било, да ове масе апсорбује индустрија. Међутим, то је илузорно; оне јој, бар за прво- време, не могу ништа друго дати сем сирове

физичке снаге. А те већ има довољно, јер, као што је речено, сви наши крајеви индустрији дају и нуде само то, или скоро само то. Нећемо, дакле, тако брзо изићи из парадокса: да увозимо страну радну снагу док своју остављамо незапослену !

Пре рата, овај проблем се решавао на један колико једноставан, толико и убиствен начин : према импорту страних, квалификованих, — наше земље су имале знатан експорт неквалификованих али јевтиних радника, и овај народ је свој зној давао и Пруској, и Америци, и Канади и Новој Зеландији. Огроман је био број исељеника из Приморја и Горње