Покрет

82 ПОКРЕТ

Хрватске, из Даламације, Црне Горе, Јужне Србије и Војводине, док су у исто време по Славонији и Босни ницале немачке колоније и док су странци експлоатисали толика природна богатства наше земље. Несумњиво је, да би и данас у многим крајевима емиграција била још интензивнија од оне пре рата, да није спречена, нешто забраном и ограни чењима од стране држава које наше исељенике, мо: ментано, не требају и не желе, а нешто скупоћом новца. Са националног гледишта, није зло што је, макар и оваквим начином, ово „крволиптење“ заустављено. Али, разуме се, само под погодбом, да се једно зло не извргне у горе. Емиграција је тешка жртва, у оној мери у којој смо је ми давали можда и немогућна жртва, али према њој није никаква добит стање, у коме масе остају додуше непомичне код куће, но остају да гладују. Данас смо ми, и

поред толике галаме о аграрној реформи и колонизацији, врло близу тако нежељеној ситуацији. Имамо пролетаријат који не можемо да употребимо у индустрији, и коме не дајемо могућности да остане земљорадник, иако огромни комплекси земље леже пусти и необрађени О „пасивним крајевима“ говори се већ од уједињења, али, остане ли све како је, чини се да ће тај назив добити једно ново значење: да неће више означавати земље које не дају довољан природ за исхрану становништва, него земље где становници уопште не привређују онолико колико им је потребно за одржавање живота. Место једне продуктивне класе, каква је у свом свету пролетаријат, ми бисмо, на тај начин, добили парасите! Али тих парасита би било опасно много! Више него што би их могла поднети и оријенталска трпељивост и индолентност.

ПИТАЊЕ ИНДУСТРИСКОГ ЗАЈМА

Питање индустиског зајма почело је управо да буде актуелно после одлуке“ Народне Банке; да се новчанични оптицај неће повећавати консеквентно усвојеном принципу дефлације и статуту Народне Банке.

Могућности, да ће се пуштањем новог контигента новчаница у саобраћај један део наменити производњи, дакле индустрији, како би се ублажила индустриска криза, која се јавља још крајем 1921, а кулминује у 1923. години, нестало је, и нашој индустрији наметнут је један нов проблем — проблем остварења једног. иностраног зајма. Из данашње индустриске кризе била су претпостављена као могућа три излаза. Први повећање новчаничног оптицаја како би се ублажила новчана криза па следствено и криза кредита. Предпоставка је била тачна: вишак новца неће значити инфлацију пошто ће бити намењен продукцији и према томе куповна вредност динара неће пасти. У пркос оправданој критици дефлационе политике Народна Банка одбацила је ову, можда најзгоднију, · солуцију акцептујући привидну дефлацију. Друго решење или други начин да индустрија дође до кредита било би, да се евентуалном променом начина кредитирања код Народне Банке, створи могућност за бољи непосредни кредит за индустрију, која је до сада уживала један незнатни, најмањи проценат укупног кредита намењеног привреди. Овде би исто тако могла да се претпостави и могућност да Хипотекарна Банка узме на себе улогу кредитора наше идустрије и да тако заједно са Народном Банком нашој индустрији обезбеди сигуран и јевтин кредит. Међутим обе ове претпоставке су само теориске конструкције; с једне стране када се зна да Народна Банка не мисли да меља своју, ушаблоњену . кредитну политику, и са

друге стране када се зна са коликим се тешкоћама

бори Хипотекарна Банка да би добила зајам од 15 милиона швајцарских франака, који је увек незнатан чак и ако би се схватио као извесан.

Остао је још само један, и једино могућ начин — остварење једног иностраног индустриског зајма и представници наше индустрије пришли су

# 10, новембра 1923,

њему. Историјат првог покушаја индустриског зајма дуг је да би се о њему могло сада да говори. Главно је, да је он био постављен на солидној основи и да је био приведен крају, када у место његове потврде, која је била обећана од Министра Финансија, долази до тога да Министарски Савет одбија да га акцептује, а самим тим остаје безуспешан и овај покушај, једини предвиђен као могућ.

Пре него што би се критички прегледала одлука владе, којом се одбија потврда индустриског зајма од милион и по фунти стерлинга, потребно је прво и летимично прећи кроз поратни период нашег привредног живота, како би се објаснио тежак положај у коме се данас налази наша индустрија

Нови политички односи, по завршеноме рату, довели су до нових економских односа; створене су националне државе и теорија о националној привреди дошла је до свога крајњег израза. Ненормалне економске прилике, немогућност да се прогнозира и најближа будућност само су још појачале ову привредну искључивост. И зато је сасвим разумљиво што су све европске државе после рата водиле трговинско-царинску политику у знаку пуне аутономије, која се и данас још стално продужује. Ми, само, право на аутономију у царинском погледу нисмо схватили. У место да је искористимо чувајући само за наше производе наша тржишта како би на тај начин обезбедили развој и стварање наше нове индустрије, која је користећи сеинфлацијом и погод“ном конјунктуром, — можда и под психозом општег инвестирања нагло. стварана, ми смо на опште чуђење водили једну крајње либералну трговинску политику, пуштајући да туђа роба са успехом конкурише нашој и да је чак онемогућава. То је био први тежак удар који је нанет нашој индустрији и то баш од оних који су позвани да високим увозним царинама онемогуће конкурентну способност иностраној роби и на тај начин прво учврсте наше производе на нашим пијацама, како би их доцније учинили конкурентним на страним.

Извозна политика била је вођена исто тако без једне шире концепције и довољног познавања оних врста наше индустрије која даје вишкове, и то врло знатне за извоз. Овде је несумњиво било