Покрет

108 покрет

С тога је сасвим природно што се енглеска ·

Влада постарала да Ислам спасе од „дезинтеграције“, омогућивши хеџаском краљу Хусеину, да се прогласи за Калифу чим је злосретни Абдул Меџид отпутовао из Стамбола. Дакле, примитивни народи би и даље могли задржати своје старе идеале и веру, да им је дана могућност директних комуникација са Пророком, — само сада те комуникације не би ишле, као раније, преко Турске и Цариграда, него преко Хеџаса..

Међутим, официозни исламски теолози из париског Тетрз-а доказују, самим текстом Корана, да је Хусеинов Калифет један апсурд! Пре свега, "тога Калифу, веле париски теолози, издигли су на Калифат само емир Фаисал и емир Абдула, први је владар Ирака, други Трансјорданије, Али обојица су — синови Хусеинови! Сама личност Калифина Тетрфу не улива много поверења, Њега је некад покојни Велики Везир Ћамил паша поставио за шерифа у Меки. За време рата, 1915. године, он се прогласио независним, пошто је у ту сврху од Енглеске добио 1,200 000 фунти п закључио с њом уговор, по коме независни Хеџас долази под протекторат Велике Британије. И данас тај главар правоверних има од енглеске Владе годишњу апанажу од 400000 фунти; његови синови, независни владари Ирака и Трансјорданије, такође. Али, по одредбама Корана, тврди Тетрз даље, Калиф Муслимана не може имати своју резиденцију на територији која је под немуслиманском влашћу, и да би ојачао своју тезу, орган француског мивистарства спољних послова позива се на најауторитативније коментаторе Корана, у првом реду на имама Мадеридија. Хусеин, дакле, не може бити Калиф већни зато штоје под протекторатом енглеским.

Но Тетрљу нису довољни ни коментатори Корана ма колики ауторитет њихов био; као да је постао орган правоверних, он своју ствар заклања речима самога Пејгамбера, или тачније Алаха (јер Пејгамбер је говорио једино оно што му је Алах поручивао), то јест цитатима из Корана: „Мислите ли — то место из Главе [Х. Корана нашао је ваљада да је најоштрије у сукобу са енглеским пре"тенсијама — мислите ли да они који носе воду хаџијама, или да хаџије имају једнаке заслуге као и верни који веру бране са оружјем у руци»... О правоверни! Знајте да већина свештеника и калуђера бескорисно прождиру туђа добра и склањају људе са пута спаса,“

Између краља Хусеина, који воле да пљачка хаџије, и турских националиста, „који веру бране са оружјем у руци,“ правоверни се неће колебати: тако се, најзад, теши „Тетрз“. Његови теолошки аргументи су несумњиво јаки. Али међу источњацима јака је и снага енглеских фунти, па није немогућно да оне Хусеину даду подршку тамо где га изда Коран.

ПРЕД СТЕЧАЈЕМ ЗА ЧИТАНКЕ

. .

Данас се може сматрати да је једном за увек свршена полемика о томе какве основне одлике мора да има литература која се пружа деци; она мора да буде здрава, уметничка и њима потпуно приступачна, пошто је свака друга литература или штетна или не доноси никакве естетачке насладе. Писац књига за децу (или састављач читанке) мора вешто да води децу да она опазе свет на онај

начин како га треба опазити, а не онако како су она навикла да гледају, јер њихово посматрање је само површно посматр-ње, гледање а не виђење. Он им на тај начин управља посматрања онако како треба да буду управљана, чини да се код њих развије правилно схватање света и људи.

Због тога сви трезвени елементи у педагошким круговима желе и раде на томе да се деци даду уметничке књиге за читање, књиге приступачне њиховом схватању и расположењима. Но на нашу велику жалост таквих књига имамо врло мало.

Првародом самог школског посла, читанка је постала неопходном-и, у овом случају, једином књигом која се може дати ученицима у руке. Све наше читанке за основну школу, а до сада их има читава мала библиотека, представљају алманахе песама, прича и чланака, како научног, тако и општег карактера. Ми бисмо хтели овде да се позабавимо читанком са њене чисто уметничке стране.

Досадањи настевни програм доста јасно је прецизирао шта има у читанкама да се „расветли“ и „објасни“ деци литерарно-научним прилозима који ће се у њима налазити; према педагошким тежњама садашње школе, у читанке треба уносити све оно што ће деду интересовгти и што ће им дати одговор на питања, која се у њих јављају у извесном периоду њиховог интелектуалног па и физичког развића. а

Но ако дубље загледамо у литерарне и естетичко-моралне тенденције разних састава у читанкама, видећемо да су они рађени или бирани без готово икаквог литерарног и без дозољног психолошког процењивања. — Наши састављачи читанака нису довољно припремљени за овај литерара! посао јер сваки радник на овоме послу мора врло добро да је изучио разнолике облике прозног причања и стихова, како уметничких тако и народних. (Осим тога дубоко познавање детиње психологијеи ест.тике је преко потребно за овакак тегобан, али и врло захвалан посао.

Састави у читанкама морају бити кешто што се може пријатно читати, нешто што поучава али без оног етичког фразирања, тако смешног ни неинтересантног за децу. Састави у нашим читанкама, са ређим изузетцима, далеко су од праве етике и естетике, а још даље од праве и здраве литературе. Поезија мора певати и љубав према раду, али не непосредно, као што сето у свима нашим читанкама чини, већ посредно, — да не боде очи, да није досадно. Извесне „агитаторске“ намере, изражене на тај, сувише приметан начин, морају се одбацити, јер где иде поезија са провидном етиком, ту прва несумњиво мора да страда.

Приповедачи, заступљени у читанкама, морају бити уметници и. њихови продукти морају имати вредности за децу и изазивати код њих задовољство при читању. Задатак дечје литературе је у томе, да утиче на осећања, благодарећи расположењу које се ствара код слушаоца или читаоца, вези која настаје између њега и приповедача. Кад се створе то расположење и та веза, онда уметник — приповедач мора успети да читаоце или слушаоце пренесе у моменте које хоће у даном тренутку да учини при: ступачним. Ту се често највише опажа погрешка код уметника, што објашњавају саму причу, а не старају се да се, док пишу, ставе у положај чита-

лаца и да осете како ће ови протумачити састав.

На