Покрет

98

покрет

Једино њихов спољашњи живот је испреплетен и измешан са нашим, духовни не. Они, у истини, и ако су често истога језика с нама живе у својој земљи као туђинци, као нека страна раса. И тако одвојени ће остати, докле год их дели бедем вере. Но чим тај бедем падне, а он се већ видно руши, престаће и ова изоловааост њихова и они ће ући

у националну заједницу. Али ће ући са својом мо-

ралном пометеношћу. А то, јамачво, неће бити добит за заједницу! Незгода ће бити у толико тежа

што ће се ове масе — јер су или већ пролетаризоване или ће то у најкраћем времену бити — сливати у вароши. А ту је наше национално становништво у превирању и моралној кризи в-ћ зато што му је варошки живот новог датума. У таквом амбијенту масе, које треба тек да добију своју моралну оријентацију, значиће само један нов фактор деструктивности. Колико ће требати позитивних креатор ких сила да се дејство тога фактора па. ралише!

у

РЕЧ ДВЕ О НАЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ

Пре него што бисмо помислили на какво продубљавање наше националне културе, на њено везивање са културним тенденцијама човечанства које стоји пред нама не само као жеља и сан него и као врховна дужност, морамо покушати да схватимо, критички и стварно, тип и темељ наше досадашње националне културе, особито новије и најновије.

Напоменуо сам већ у два три маха, и желео бих се овде мало ближе позабавити једним запажањем које ми се чини колико тазним толико фатално-значајним, наиме тим, да је наша новија национална култура грађена на једној сувише једно ставној, управо једној јединој основи, претежно, скоро искључиво херојској, готово би се могло рећи мегдавџиској. Не само да је у новом веку превладао тај карактер, него је и из средњег века узиман у градњу те културе скоро само херојски материјал. Мистични, романтични, религиозни, па чак и га лантни мотиви народне културе остали су досад скоро савршено пренебрегнути, док ти елемснти чине битан саставни део националне културе других егропских народа, на пр. немачког, пољског, а особито од словенских народа, руског. Сав реализам великих руских писаца није могао одстранити оне бескрајно дубоке мистичне и религиозне нагоне и погоне руске народне културе, који су набујали и прерасли и преко реализма, као што прерашћују и преко нихилизма духовних вођа руског народа. Пољски месијанизам био је то ико дубоко мистичан, да се готово изгубио у облацима и одвојио од реалног живота пољског народа. Немачком народу, и поред милитаристичког отрова којим су га последњих деценија, уз припомоћ интелектуалаца, тровали власнички мегаломани, остали су недирнути бескрајни позитиви немачке музике и немачке фи. лозофије. Херојска култура, мора се признати, није код тих народа сузбила или пригушила религиозну, мистични , романгечау, Напротив, она је стално остајала мање важна и споредна.

На самим националним херојима њиним, оно што их битно сачињава није њихов хороизам, но оне црте митолошке и митсље, религкозне и романтичне, које су на нашим националним херојима скоро сасвим замрачене и закржљавиле. Илиа Муромец је сав мистичан. Сигфрид ге мање херој, више бог светлости у његовој вечитој борби са силама мрака, Напротив: јуначке, за право, мегданџијске црте Марка Краљевића потисле су све његове друге особине, већ и у народној поезија, а у уметничкој као несравњено сиромашнијој, још куд и камо више. Кажемо о уметничкој поезији нашој да је

према народној несравњено сиромашнија и то понављамо. Довољно је на пр. само упоредити не једну песму или једног песника, него целу Антологију Г. Богдана Поповића са једним далеко скромнијим избором н родне поезије, па бе се, ако се има осећање за вредности апсолутно песничкога, морати то осетити, као што сам, с болом, осетио то ја сам. А наша уметничка поезија ипак је досад

не само највиши, него скоро сасвим усамљени врх

наше новије националне културе. Поред народне.

поезије, особито старије, пре и око — косовске, постојала је и наша стара архитектура и наш стари живопис. Поред уметничке поезије стоје једва скромни почетци музике и сликарства; модерне своје архитектуре и немамо; сам Мештровић је постао велик скоро само као интерпрет народне поезије.

И ако скоро једна једина, уметничка поезија ипак није тим и снажнија, нити су велике и дубоке културне енергије н-шег народа и наше расе оне које су њу створиле. Ни у њој, такној каква је, нису нашли израза они елементи народне културе, који су у вародн.ј поезији бар зачети и расејани. Херојски култ претеже у њој и помрачује све остало, што тр ба да представља наше расно и национално обележје. О оном тзв. европском, највећим делом

из Европе импортираном и имитираном, које у ранијој и садашњој модерни преовлађује, није овде реч. Ако се Бранко и Његош изближе расмотре као највиши представници те националне културе у нашој уметничкој поезији, упада одмах у очи, да и код њих херојски култ толико претеже, да скоро

он једини и постоји: човек ту постоји само и једино као јунак и као такав он је синоним Србину. Његош је апотеоза јунаштва, и то јунаштва које још није изгшло из варварског морала освете и истраге противника. Док је Шекспир још пре толико стотина година из мотива освете направио „Хамлета“ који је све пре него осветник, код нас су осветници прављени полубоговима, а на култу освете хтела се створити читава народна регигија. И док је Шекспир и поред „Х“млета“, и преко њега, певао и култ милосрђа, да у Просперу („Бура“) дође до култа врховног праштања, дотле се код нас заборављао и култ Маркове правде, и култ Мајке Југовина.

Морало би се једном осетити и постати свестан, да искључиво култ хероја, и то хероја осветника, који проповеда наша поезија, припада прошлости, далекој, врло далекој за народе културних тенденција, и да се мора васкрсавати, не тај умрли

и прошли култ хероја-осветника, но они елементи

зета.