Покрет

— Хистерична, рече друг.

Ућутасмо. Пушимо и ћутимо.

Мало после погледа он.

— Још дише, рече. Мора да се негде добро „загрејала“. Да ми је да јој опалим један шамар, не могу да је гледам овако матору да се овако ачи. _ — А ти немој да је гледаш! Приметиће жена да је мрзимо и исмевзмо.

Опет ућутасмо. Пушимо и ћутимо.

— Знаш шта, поче Влајко. То мора да је нека Шпањолка. Види, Бога ти, како сева очима! Не трепље већ четврт сата. Шпањолка, тако ми Бога! Оне брзо вену. Ова није можда ни тако стара као што изглела»

—- Море, шта је да је, рекох ја, то је морала некад бити лепа жена. Погледај ти само ове црте! Види линију грла! Има та још права...

— Има, ема, рече Влајко. Има и држање. Неко достојанство!... Али то није ретко код тих жена. "Знао сам и такве за које би човек мислио да су кнегиње а оно — проста продавница... Бадава, лепота некако узвиси жену... Ме зна човек шта се ни иза најлепше крије.

— Има и поштених кокета, рекох ја. Ово је стара кокета, ништа више. Можда нека старија девојка, слободна и поштенија него све мире. Има непоштења и тамо где му се човек и не нада. Најружније жене често нису и вајпоштеније. Наказе су најгоре. Лепе су често — добре.

— Али ова није наказа, рече Влајко. Та је морала да руши. Наравно: некад!

— Шта је знаш... рекох ја преко воље.

— Како... Знам ја жену чим је погледам!

— Ова је преживела, рекох ја да већ прекратим,

Предмет наше пажње гледаше нас изазивачки, са неким презрењем у коме је било и искрености и фине извештачености. Каћиперно нас је гледала хладним и дрским поглегом и одмеравала нас као неки полицајац, онако како увређене личности гледају у странце чији говор не разумеју.

— Мора да јој се допао неко од нас двојице, рекох ја и почех гласно да се смејем.

— Ко зна шта нам се још ноћас неће десити, рече мој друг. Ја нисам моралиста радознао сам. Сумњам да сам бољи од ње..... И Влајко је загледа тако дрско да она обори очи и намаче шешир, леп шешир од добре сламе, на коме се вило једно перо.

— Лепа рука, рекох ја.

— Врло лепа рука, рече Влајко. Мора бити да та већ живи од ренте. А има можда још и по неког старог претплатника. Негује се та..... Педикир, маникир, спорт, фризерка, масерка, електризирање, купања.....

Несумљиво, дама је некога чекала. Бацивши |

оштар поглед на улаз, она гледаше један дуг тре-

нутак, љута као кобац. Затим опет настави да пије своју кафу.

— Преварио је бата, рече Влајко. Заказао па није дошао. Алал му вера! Са таквима и треба тако. Али ће она ићи да га потражи ако не дође.

У томе часу дама извади из торбице малу златну табакеру, извуче цигарету, запали је и поче нервозно да пуши.

___ Види само како стргсно цима. Као змија!... Та је многе опељешила, рече Влајко.

Дама, отмена али обучена преко мере гиздаво са проседом косом у зулуфима, румена од здравља, лепа, изванредно лепа за своје године, имала је велике брилијанте у ушима, на рукама, на грудама. Ноге беше прекрстила једну преко друге. Мало стопало је показивало линију лакоће и пркоса. Изгледаше да та ципелица може и да заигра и да удари. Ја рекох ту своју импресију своме другу. Он ми је одобри.

— Све су неваљалице, рече он, убојите. Ова сигурно има при себи нож или револвер. А можда и мало отрова. То су гује. Воле оне крв и злочин. Зна та све тајне живота и смрти. Извини за фигуру, није ражена. Говорим у љутини и није ми стало да китим.

Мој пријатељ је био практичан социолог. Што он о некоме каже, то се обично и потврди. Веровао сем му и слушао сам га. Забављао ме је најзад његов тон, безобзиран и одључан.

А дама је мирно пушила и замишљено гледала у једну ружу пред собом на столу. Лампа са стола бацаше на њу плаву благу светлост кроз свилени штит. Њена нарумењена уста горела су као

ватра, а трепавице, огарављене вБеким мирисним |

прашком, као ноге у пчела, бацале су тамну сенку на дубок плав подочњак. Беше то једно лице лепо и отмено, господско и духовито. Боре око уста ин очију изгледаху уморне и мислене. Али груди, стегвуте и уздигнуте, одаваху раскалашност укуса и сујету једне страсне душе. Скуп парфим ширио се око нас. Јасан и свеж, долазно је са ње.

— Трагично је то, врло трагично, рекох ја... Старост ту а још се жели бити млад. Нека нас Бог сачува, али ко зна шта ћемо ми радити кад остаримо > Зар ниси видео озбиљне људе кад под старост офарбају бркове>...

— Море ова баш није ни тако стара. Има та веког дечка десет година млађег од нас. Плаћа та сувим златом... По оделу бих рекао да је Францускиња, Паргжанка. Али су јој црте проблематичне. Је ли» Та окрени се...

— И мени изгледа да је Рускиња... Него гледај како се врпољи! — рекох ја. Кад би нас разумела, та би направила скандал. Ала смо гадни ми људи!

Влајко се гласно насмеја и рече:

— Сигурно је пошла без пара или јој је криво што онај није дошао те сад мора сама да плати. Зато се врпољи. Ништа друго... Имао сам ја са њима посла. Нису ме издржавале до душе, али нисам ни ја никад ни једну издржавао. Али их знам. Увек сам им се у Паризу издавао за Грка и увек сам са њима имао чист рачун.

Ја прснух у смех, гледајући у несрећну жену. Било ми је смешно ово Влајково претварање у Грка и ја се зацених. Дама се диже, хладно, као да је нисмо увредили ни једним својим погледом, а камо ли толиким гестовима и смехом... Ова удари дршком свога амрела неколико пута о сто, келнер дође, она му плати и поче да облачи рукавице. Како је само отмено облачила та жена своје рукавице! Као нека краљица или нека стара вила! Гледала нас је као неко дрвеће, као мртве кладе, мирна, без позе, без интересовања. Ишчекивала је и у последњем часу, мислила је на онога ваљда који

сваког часа може доћи,

ирренурваирнигревронир са