Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 8.

29. МАРТА, 1924. г. БЕОГРАД

ПОБЕДА НАД ГЕОГРАФИЈОМ

Наша земља није оно што се зове географска целина, каква је, на пример, Италија или каква је била некадашња Маџарска: равница затворена, као зидом, Алпима, Карпатима и баријером Сава— Дунав. Маџари су много истицали ову особеност своје државе. По њиховом приказивању, које је, несумњиво, одговарало њиховом убеђењу, та хиљадугодишња маџарска држава између Алпа, Карпата и Балканског полуострва није била само плод напора маџарског народа; она је постала и одржавала се зато што су је израђивали много јачи фактори него што је људска воља или колективна воља једног народа: темеље су јој ударили услови које је поставила сама Природа. Још и после слома, у јесен 1918. године, кад су српске и савезничке трупе далеко прешле „природне“ границе Арпадове државе, гроф Карољи је, у једном свом говору, тешио Маџаре резоновањем: да никаква окупација не може обрнути ток „маџарским рекама“. Могу Румуни, говорио је, ући у Ердељ, али не могу спречити Тису, Кереш, Самош и Мориш да јуре срцу Маџарске, — маџарској низији. Сав дунавски слив, дакле, једна је и недељива јединица, која, према томе, мора бити и остати и политичка јединица. Тако је мислио и Карољи, човек изузетно слободан од шовенских предрасуда, без којих није скоро ниједан Маџар, и тако је мислио још и онда кад је стварност већ доказала неснованост тога мишљења: доказ како је дубоко то схватање, или веровање, ухватило корен међу Маџарима. Сви су они веровали, а јамачно верују и данас, у географску недељивост „своје“ земље, и нису увиђали да је њихов „географски народ“ само једна политичка флоскула. Уз такво схватање, није чудо што им је сваки покушај цепања Маџарске изгледао као неки потхват, управо грех против Природе, против нечега што је одредио Бог или више силе.

Такви погледи су, несумњиво, продукт једног специјалног политичког васпитања. Али нису само то! Јер, има нешто истине у тим настраностима и претераностима. Факат је да се историјска Нипрата, која се у Средњем Веку успињила до висине једне Велике Силе на европском континенту, не да објаснити једино држевотворном способношћу и другим врлинама маџарског народа, — једног народића, који је и после педесет година ванредно смишљене, паметно и упорно спровођене маџаризаторске политике, једва успео да половина грађана, — у званичној статистици! — свој матерњи језик назове „маџарским“. У прошлости, бројни однос између Маџара и немаџара био, је, наравно, далеко неповољнији за маџарско племе. Дакле, некадашња држава Арпадоваца и Анжуоваца није била маџарска национална држава (у њој су Маџари били мањина) али ипак није била ни онако хетерогени конгломерат земаља какав је представљала, касније, Хабсбуршка држања, „Транслајтанија“, која је тек 1916, год. добила званично име „Аустрија“. (Дотле се тај

скуп земаља звао свакојако, најобичније „хабзбуршке наследне земље“; Уставом од 1867. проглашен је за „Краљевине и земље заступане на Царевинском Већу“, а две године пред пропаст Хабсбурговаца тај описни назив замењен је латинско-швапским : „Аустрија“, који је имаоту врлину, да је немогућну државу учинио подједнако страном свима њеним народима, урачунавши и Немце). Некадашња Маџарска је, уза сву етничку хетерогеност свога становништва, имала неку кохезију, коју јој није могла дати, или је бар не би могла вековима одржавати, сама хегемонија маџарске и помаџарене аристократије. Изван сваке је сумње, да је и географски моменат овде био од утицаја, и да се под тим утицајем одржавала у заједници Словачка и Ердељ, Подкарпатска Русија и Међумурје и Славонија.

У нашој историји тај географски моменат имао је противно дејство. Хаотичност наше прошлости можда је у знатној мери последица хаотичности наше земље. Јамачно се тој разбуцаности територије има приписати и неповезаност напора. овога народа око стварања државе. Ми смо имали неколико заметака државе, — и сви су они без икакве, или без јаче везе међу собом. Хрватска, Зета, Самуилове Македонија, Босна, Рашка, Дубровник, — све то стоји одвојено и далеко једно од другога, као засебни вулкани. Настају државе, дижу се, полете и нестаје их пре него што су успеле и да колико толико фиксирају своје границе!

Друга аномалија, која, на жалост, не спадау прошлост, јер је још и данас уочљива: ми смо, сви заједно и сваки за себе, и Срби, и Хрвати, и Словенци, народ који стварно још није избио на море, и Јадранска Стража мора пропагандом да нам о6јашњава најелементарније ствари које се тичу поморства. А међутим тај исти народ, не годинама, него већ вековима даје најбоље поморце, — боље, по оцени компетентних Енглеза, и од Британаца и од Скандинаваца! Сасвим разумљиво: јер код обале код толико стотина километара, ми смо без природног излаза на море. Од Ријеке па све до Скадра непрекидни низ планина, које се као неки оријашки бедем дижу скоро са самог руба обале, одвајају земљу од приморја. ИМ зато имамо у Горском Котару и у Лици једва тридесет или педесет киломе: тара у ваздушној линији од Јадрана, (у Црној Гори нешто више) — дрноморску вододелницу !

На Југу наш је положај још чуднији. Ту су географске тешкоће компликоване политичким апсурдностима. Пошто смо успели да се пробијемо из Моравске долине и да завладамо Вардарском, да отворимо себи једини природни излаз из македонског сплета и хаоса на Солунски залив — ми смо стали пред самим излазом, код Ђевђелије, да слушамо како „удара море о брегове“.. И тако је и једина природна оса наше земље: Дунав— Морава — Вардар, пресечена и пребијена.