Покрет

182

покрет

треба примити овакву какву ју је донела 1918. година. Као што је већ речено, у почетку су се сви, и Радић, и Корошец, и Спахо, решили за ову другу алтернативу: ником, пре пет година, није ни на ум падало, да Букурешки уговор треба цепати или подвргавати ревизији. Међутим, касније су се присетили, да је тек пре дванаест година Јужна Србија сједињена са Северном и, разуме се, одмах се појавио захтев, да се та грешка, колико је могућно, коригује, и данас и Спахо, и Корошец, и Радић сложно траже автономију Македоније. Границе те Македоније иду до Преполца и Ристовца и ту се заустављају. Заштор Зато што је ту ударио плот Берлински Конгрес! Једино зато! Другог неког разлога заиста нема. Јер ако је истина, да је граница Србије испод Ђевђелије нова, исто је тако истина, да ни она испод Врање није знатно старија: нешто преко тридесет година. И онда би, можда, автономној Македонији требало присајединити и округе добијене 1879. године» Али ово традиционалисти не траже. По таквом њиховом држању човек би морао доћи на мисао, да су покојни Андраши и Шувалов, који су делили интересне сфере царистичке Русије и Хабсбуршке Монархије, и према том одређивали и међе Србији, у том свом послу строго респектовали територију Македоније и зауставили се чим су допрли до граница њених !

Уопште наши традиционалисти често показују чудно поштовање према делима и решењима некадашње, прератне дипломатије, у првом реду бечке дипломатије. До Уједињења, у својим политичким сновима они су замишљали неку вазалну државу "којој би се границе апсолутно поклапале са границама територија што их је држала Аустрија, и пошто је аустро-угарска окупација престајала код Метаљке, то је и та држава престајала такође код Метаљке, и ако је с оне стране те вештачке баријере, у Санпаку, живео исти народ. И да је покојна Аустрија, _ којим случајем, отишла „до иза Митровице“, несум-

њиво је да би тада граница сневане бечко-југословенске државе избила на Косово или бог зна куда. А онда тешко да би Г. Спахо хтео јужне крајеве автономијом делити од Босне и Херцеговине. Дакле, и они који много вичу о потреби поштовања покрајина у историјским границама, у истини су врло мало склони да те историјске формације респектују: кад смета, та светиња се одбацује с лакоћом којом се одбацује стара рђава мапа. Шта то значи 2 Значи, да покрајинство, у правом смислу те речи, код нас и не постоји. И то је природво: јер све те наше покрајине, ако су живеле одељено, нису живеле неким својим независним животом. Та одељеност није оставила успомене на некадашњу величину, него успомене на беду. Разумљив је био партикуларизам у Италији после уједи· њења, где садашњост није давала ништа онима који су живели у традицијама дуждевских Млетака, или папскога Рима, центра културног света, или Ђенове, или автономних општина. Према тако сјајној прошлости, шта је та буржујска Краљевина Италија, једна држава од јуче, која треба тек да се формишег Није чудо, дакле, што се та нова држава примала без одушевљења, и што је требало времена док је италијански патриотизам могао победити партикуларизме, Сасвим је друкчије код нас: регионализам је много пре уједињења победило и Српство и Хрватство. Једино Словенци веле да су још увек у страху од подвојености која влада између Крањаца и Штајераца. Али и то је политички страх! Колико је он неоснован најбоље доказује странка Г. Корошца, која се показује највише забринута за словеначко племенско јединство, а која данас има све словеначке мандате, и крањске и штајерске. Значи, дакле, да покрајинство није никакав фактор у нашем животу. А онда ни покрајине у историјским границама нису ништа више од рудимената. БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

О' СТОГОДИЊИЦИ РОЂЕЊА

Шта је Бранко Радичевић нама који смо доживели прву стогодишњицу од његова рођења Шта је он био пређашњим нараштајимар

У последњем писму које је писао Вуку, Његош, — на четрнаест дана пред смрт, у „мртвилу... када тјело страда и стење, душа се вије у олујама“, није удивљен првом и најбољом збирком Бранкових стихова: „Бранко је приличан пролећњему лепиру који лети с цвјета на цвјет; он исто по запуштеној српској ливади ради.“ Велики поштовалац Мушицкога, штовалац културних настојања Европе, Његош зар није могао пристати уз младића који примање европске цивилизације нестрпљиво одбацује и иште оригинално стварање за које и данас има тако мало услова. Он је зар још 1848. године са скепсом примио Бранкову жељу коју му је Вук доставио: „Кад би се могло, он би рад једно љето доћи да види Црну Гору и Црногорце, да би боље знао шта ће пјевати,“ То већ није био Његош из 1833. који се заносио „српским Хомером у народној појезији“, Са читавим својим нараштајем, европејизовани

Његош није зар хтео ништа знати о русовљевском и романтичарском неком враћању унатраг, није пристајао да се у његовој Црној Гори тражи идеал наше народне будућности.

А после 1848. године је настајао нараштај који је у народним умотворинама налазио наше „народно јеванђеље“: „То сусретање народног врдачног јеванђеља са књишким (Христовим) јеванђељем, писао је Лаза Костић, то преливање и претапање племенског чуства у свест општег човештва и обратно, оличено је најдивније у српским народним песмама“. Дим. Вељков, Вуковац у Матици, светује великоме Вуковцу у Вуковару, Јустину Михајловићу, Бранкову ујаку: да Вуково издање народних песама од 1840. обвије „у кадифу, пак на страну Еванђелије!ј“ Тај нараштај је осетио у Бранковој појезији пандан усменој која нас је прославила у свету: „он има прави таленат, и ја досад нисам читао, освем песама народни, онаке добре српске стихове, лепу поезију као што су песме г. Радичевића“, пише Вуку један прилично одрођен Србин. И примио да тако треба