Покрет

138

покрет

само не овдје, гдје му све смета, само не овдје, гдје

је све лицемјерно. „Отићи ћу, јер је ово гнијездо одвише монотоно. Ту не мож бити ни срећан ни несрећан у великом стилу: ни велик карактер ни велика хуља. Све ту воња на буђавост, на рђу, на

плијесан.“ „Идем у Србију, и тамо се барем не ћу

гушити у језувтизму као овдје.“ „Треба ослободити себе. То је јасно и логично. А пошто овдје не могу

К Г. ДАНИЕЛ Портре Д. Николића

бити слободан, бјеж' и чекај! Ускоци не учинише мало у одржању нашег племена, У планину, док не падне лист са горе. На слободу, јер ту се крилатије душе гуше у блату као птице над Мртвим Морем.“

Разговараше о томе с другом, правником и новинаром Јурмићем, којему се повјерио. У стану Јурмићевом састајаху се њих двојица, дискутујући о политици, литератури и — тражећи ковог Бога.

„ = ..... Остадох сам као прст и када се запитах што живим, јавио ми се нови бог.

— Шта то велиш»р Ха, нови бог! М ја га осјећам, њега, новог бога. И мене вуче у даљину, у маглу, обећавајући душу од челика и лаку смрт!

— Да: ова чаробна ноћ нам објасни величанство новог бога! — рече Марјановић. — То није бог смрти, него бог живота. То није бог понизних, него бог бунтовничког роптања. То није бог удеса, то је бог воље. Наш бог, бог ватре и пркоса, није ниједан стари бог! До Назаренца бијаше прикован на врелој хриди облачног Кавказа, хранећи титанском утробом Зевсову крваву птицу. Иза Назаренца паде у дно пакла, чекајући да засади дрво знања у стари парадиз и да нас поведе у његову вјечну хладовину. Наш бог је бог слободе. Већ пуче ланац нас двојице !“

Код куће, дакако, не рече Матош ни ријечи о својим тајним намјерама и једног дана, крајем аугуста, одбаци мундир у стану пријатеља, као огавну, непотребву крпу. Михајло Јурмић, правник, и Густл Матош, ништа, кренуше око поднева пјешке до Велике Горице, а одатле возом до Митровице, куда стигоше други дан око 10 с. ујутро. Бјегунци ходају по Митровици, сједе на пијаци и договарају се, како ће лађом у Шабац. Мјесни жупник, опат Милер, почасти их обилатим ручком. |

Поподне према Кленку. Пуше прости дуван, „зибнер“, једу лубенице, хладе се под широким лишћем бундева, и онда даље, све уз Саву, преко курузишта и зелених бостана „због веће сигурности“. Матош, изврстан пливач, преплива ријеку и врати се, да ће и пријатеља пренијети, али се овај не даде.

Кад предвече наиђе лађа, и они да ће у Шабац. Још један, посљедњи страх, јер се на лађи десио и неки аустријски официр. Срећом их нико не запита за „папире“ и они се лијепо нађу преко границе.

У Шапцу нема жељезнице, да их одвезе до Београда, него се путници искрцаваху и одмах примаху у некој агенцији. Већ је било и заноћало, али се слобода и у мраку осјетила. Нема више Аустрије, нема војничке потјере. Пред њима перспектива златног, широког, непознатог свијета, а у грлу горка, затајена суза. Одједном ће Матош, завитлавши шеширом, из пуна грла:

— Живила Србија, земља слободе!

Јуди заграјаше око запрашених путника.

— А откуда виг

— Ми смо ђаци из Загреба, — одговарају бјегунци.

(Одмах с њима у хотел, па четири дана чаш“ ћења по богатим кућама шабачким, испитивање о Хрватима, визита код окружног началника, који их двори црном кафом и цигаретама. Проведоше се као међу браћом.

На несрећу их, послије неколико дана, обузе носталгија и они, малко охрабрени, хајде натраг, па као мангупи рег редез арозојогшт по Сријему, по фрушкогорским манастирима, од попа до жуп-

ника, од учитеља до учитеља. Трагом ђака посјетише и ђаковачког владику.

— Ви бисте хтјели неку помоћ» — пита их бискупов тајник. — Не, господине, — одговорише поносити

студенти, — него смо дошли да се поклонимо великом владици, оснивачу нашега свеучилишта...

И буду примљени код Штросмајера, оставши на ручку за столом Мецене.

Свјежина поља и лијеп, гостољубив дочек у Сријему учинише, те Матош заборави на прилике у Загребу. Заборави, да је војник и бјегунац, да је изван закона. Доживи и кратку, пролазну љубав у

селу Привлаци, а онда се, нагло, растријезни. У Вуковару се пријатељи растану. Матош оста

сам, и како бијаше без новаца, посјети дједа учитеља, који баш тада љетоваше у селу Плавни на Дунаву. Међутим бистри „дида“ врло брзо увиђе, да је Густл бјегунац, па му савјетоваше:: „Иди ти, синко, кући !“

Матош се врати у Митровицу, да ће у Београд, али ту га, на митровичкој станици, препозната од војника из исте чете, ухвате жандарми као де зертера. Долазак у Петроварадин са грознми слутњама суда и тамнице.

Све је то Матош описао у чланку Успомене (1910), и раније, у дивном, слободарском, аутобиографском роману За новим Богом (1902). И своју бескрајву, управо физичку чежњу за слободом,

својим новим божанством, и одлазак од куће пун

пријегора, и свој плач иза савскога моста, као плач