Покрет

покрет

Слободна и велика Хрватска може се остварити само у крви и константним отпором свијесних и интелигентних појединаца. Ни он, као ни скептик Старчевић, не вјерује у масе, али — као Кватерник — фанатички вјерује у ГЛраво и тајанствене силе Земље. Као сва старчевићанска странка, вјерује и он у дан Слободе, који ће доћи, и за тај дан треба у народу подржавати енергије, скривене у језику, одгоју, хисторији, традицији. Тај национализам није код Матоша никакав реквизит из Бареса, него је то Старчевићев култ националног, индивидуалног отпора, коме ће касније Ренан, Барес и Ш. Морас дати само израђену теоретску потврду. Чудно је, како је тајрођени шаљчина до суморности озбиљан, кад се ради о потлаченој човјечности! Мрзећи из све душе тлачитеље свога народа, Аустрију и Мађарску, гмаоје пламене симпатије за анархисте, револуционаре, за све „промашене“ и „искоријењене“, које ће га у Паризу довести једном у друштво пољских емеграната и анархистичких теоретичара. Још у школским клупама обожаваше Матош енергију и — пркос као једину њезину исправну манифестацију. Никад се тај антинагодбењак не могаше сложити с нагодбењачком, етапном политиком својих вршњака, прашких ђака, т. зв. реалиста. Њему су биле потребне велике и јаке, било свијетле било трагичне емоције, хтио је доживјети макар приправе за револуцију, а околина пружаше све противно од тога. И када некако г. 1894. ступи у странку др. Јосип Франк, да правашку револуционарну, антиаустријску политику измири са „велевласним положајем монархије“, и кад су тешке депресије посљедњих Куенових година, а јамачно и старачке годиве самога вође, довеле старчевићанство до компромисвог програма 1894. године, п код је видиоту млаку, трому и успавану опозицију, која је — када је поштена — глупа, а када је разумна редовно и непоштена, и те лицемјерне и лакајске недјељне литерате, управо библијске књижевнике и фарисеје, Старе као и Младе, њему се физички згадило. „Још прије, него заволих тај зрак, тај драги град и ове брежуљке, помутише ми наши цариници и фарисеји вјеру у успјех патриотизма.“ У младалачком, слободарском, аутобиографском роману За новим Богом, који описује баш то доба, Матошеви су јунаци протагонисти ове суморне диспозиције. Роман настаде очевидно од писаног дневника.

„М ја сам сит, сит до грла свега! Умијешах се у нашу самозвану опозицију, а ти су људи због претежног броја попова у многоме затуцанији од маџарона...“ „Сви су ти твоји домородци себичњаци и гори од по којег ренегата због насушне корице. Ми нисмо несрећни, јер немамо владу, него јер немамо опозиције. У нас је дошло већ дотле, да 06ожавамо људе који се усуђују јавно рећи да су Хрвати, у наточ чистој кошуљи и слободном положају. (Старчевић је често парадоксан, али то је једини наш непорочни и свјесни Хрват иза Матије Губеца и Еугена Кватерника...“

„Са народом се моментано не може, јер је неук и материјално убијен. Интелигенција је великом већином или продана или креликална. Наша је садашња опозиција као пацови којима се од страха пред совуљагом заплеше репови, и пацови цркавају, гризући од бијеса уши свом покојном комшији...“

„Раја! Не знам јеси ли чуо у војсци да је солдатеска прије мјесец дана истријебила — ба-

187 јаги због социјализма! — неколико славонских села. И наши дебели политичари и бесједници — при-

годничари вјерују, да се тој куги може доскочити конституционалним путем, да ће од наших душмана измолити слободу као милостињу. Просјачка, убогарска политика, слијепа и са малим задовољна...“

„Живећи у туђини опазила сам, да наши људи имају у својем понашању, у свом држању њешто лакејско, њешто као баштињену потиштеност и лицемјерје, као дјеца господских куварица и кочијаша.. Роман За новим Богом, писан касније у Паризу, има све ознаке брзог (али матошевског !) стварања због потребе (никад га аутокритични писац не одштампа засебно!). У тој је приповијести фељтопск: констатовано цијело оно вријеме успаваних карактера, па је уз револуционарну омладину прибиљежен и тип просјечног хрватског опозиционарца из доба

најгрозније Куенове корупције. Тај је човјек т. зБ. напредњак, реалиста, а у животу независан човјек, књижевник, шта више један од вођа Модерне. Опазивши једном на шетњи банова кола, „јунак“ викне

кочијашу да стане, и најбруталнијим начином изгура из интова глумицу Шумовску, своју милосницу, да не би у њезином друштву поздравио госпође банице! Јунак се у роману зове Хрељановић, а у жи воту се 3880 — то се данас може рећи — Стјепан пл. Милетић, доцнији интендант загребачког позоришта, познат као опозиционарац, народни Месена, артист и — хрватски „кебелирец.“

Такав је био хрватски племић године 1894.

Матош ће постати дезертер. Не тек неки обични дезертер, „случајни емигрант“, како га послије смрти хтједе приказати осветљиви др. Прохаска! Док су други, као Радић, спремали већ за слиједећу годину (1895) спаљење маџарске заставе, започињући на Јелачићеву тргу и послије у тамници нову политику с ослоном на организовање широких маса, Матош не вјерује у то и одлази. „Ја сам несретан, јер сам сиромашан и јер сам са слободном душом рођену Хрватској. Родити се у Загребу, мјесто рецимо у Лонлону, тако је незгодно као родити се шкрофулозан.“ Како је осјетио сласти послије прве своје публикације, имајући биљежнице пуне, а дух крцат знања и побуне, не може више да издржи. Обузела га страст сазнања, у потаји се већ вјерио с госпођицом Авантиром. Видио је Беч, његове велеградске обрисе, његове широке Рингове, био на гробу Бетовнову у старом Верингу. Хтио би да види ве. лике библиотеке, велике булваре, свјетлије лампе, силнија узбуђења, веће градове, већа пристаништа духа. Привлачи га Париз — Париз, гдје таленту једна шетња преко Расе де Ја Сопсогде значи матуру, а један пролаз Лувром докторат бољи од загребачкога! — па макар у сумњиве шпиље и гладне јазбине, али међу људе, у Цирих, Женеву, Лондон, гдје су емигранти и гдје се у црним, тајанственим котловима вари сухо злато за слободне духове, најскладнија смјеса Енциклопедије и Толеранције!. Шта му преостаје» Зар да још двије године остане у војсци, још двије године да буде машина, број, са изгледом касније државне службе коју сматра неморалном, ваљда као ветеринар у каквој забаченој опћани хрватске провинције, гутајући на сваком кораку увреде 2 Не може. Не може ! Бациће мундир и отићи. Ма куда, у свијет, у Швајцарску или Србију, бити келнер, прости радник или ма шта, —