Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 10.

6. АПРИЛА, 1924. Г. БЕОГРАД

НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ

Према алогеним елементима наша данашња држава је без икакве асимилаторне снаге. То би била једна невоља која би се тешко осећала да нема фактора који је знатно ублажавају.

Пре свега, независно од државе, ни једно од наша три племена није без те снаге. Хрвати, на прамер, ванредно лако апсорбују колонисте словенских народвости и каголичке вере, тако да се ови, као народност, већ у првој генерацији напросто изгубе. Са немачким и маџарским досељеницима иде нешто теже, али ипак и код њих се процес похрваћења у прошлости вршио прилично брзо, где год није био вештачки спречаван. Српска асимила. торна моћ није слабија, али се њено дејство осећа на другим странама. Као Хрвати алогене католике, и Срби су у стању да алогени елеменат православне вере без тешкоћа привуку у своју националну заједницу. А нису без те способности ни. Словенци.

Према томе, проблем националних мањина код нас сводио би се на проблем Турака и Арбанаса у Јужној Србији, кад би Немце и Маџаре могли асимиловати Хрвати и Словенци.

Турски проблем још није добио свој дефинитиван облик. Не зна се, на име, колики ће проценат садашњег нашег турског становништва трајно остати у овој земљи, а колики ће се иселити. Јер да ћеин овај други бити знатан, то је изван сваке сумње. Турски елеменат се вековима повлачио онако како су се повлачиле иредуциране границе турске државе. Премда су у Будиму седеле турске паше преко сто педесет година, у Маџарској данас нема ни трага Турцима. Нема ниу Војводини, Срему и Славонији, Лици и Далмацији, ни у Румунији ни у Србији. Нестало их је: однесе их Турска са собом, као вода рибу. Није вероватно, да ће се ово повлачење Турака зауставити код Ђевђелије! Према томе, данас је немогућно рећи, шта ће за нас турски проблем значити сутра, и да ли ће он сутра и постојати. У сваком случају то неће бити особито тежак проблем.

Друкчије ствар стоји са Арбанасима. Да није независне Албаније они би за нас могли постати оно што су Француској Бретонци. Али овако како је, прилично је незгодно. Још би се можда и могао наћи неки излаз, да је та албанска независност нешто више од једне празне дипломатске формуле. Но, у истини, и ова независност је исто тако фикција као што је била и независност покојне Ријечке Државе, и Албанија је, стварно, протекторат Италије. Тако компликован, наш арбанашки проблем је ванредно тежак.

Сем њега, имамо још проблем Маџара и проблем Немаца.

Озбиљност ова два проблема у томе је, што су они проблеми једног краја. По својој бројној снази, и Немци и Маџари према укупном броју становништва наше земље, незнатна су мањина. Али што ту мањину чини уочљивом то је њена сконцентрисаност. Ако се изузму маџарски колонисти по Славонији, Маџари су ограничени само на Војводину, и то у главном на Бачку и Барању. Немаца имамо

у Војводини и у Словеначкој. (Њихова насеља у Славонији не помињемо, јер те ће Хрвати асимиловати.) Маџари су нам незгодни, јер се наслањају на маџарску националну државу. Исти је случаји са Немцима у Словеначкој. Ту, декле, морамо рачунати са иредентом. У толико пре, што у Војводини немамо свога елемента који би могао асимиловати ове наше грађане немачког и маџарског језика. Католичке Немце и Маџаре могу да привуку католички Хрвати, али не могу православни Срби. У Војводини, међутим, нема Хрвата. А Буњевци не само да нису били у стању асимиловати Маџаре, него су, обрнуто, сами подлегали маџаризацији! Можда ће они временом добити неку атрактивну снагу, али за данас је то још музика будућности.

Можемо се можда надати, да ће и срласки елеменат у Војводини у својој слободној држави постати према својим суграђанима другога језика и — што је још важније! — „друге вере“, мање искључив него што је био у прошлости. Као Јевреји у своје синагоге, и Срби Војвођани су се били завукли у своје цркве и црквене општине, и остајали изоловани, заклоњени бедемом свога Православља. То је био једини начин да се одрже. Ра зуме се, они нису могли помишљати на национална освајања; били су сретни, ако сами нису постајали жртва однарођивања или ако је та жртва била што мања. А број њихов није био довољан да земљи да потпуно српски карактер. Растурени на једној огромној територији, они су сами спали на мањину. У таквом положају, природно, нису могли развити неке нарочите асимилаторне способности. Скоро би се могло рећи, да су добили неке противне особине: они нису привлачили, они су одбијали. Сабивши своју националност у цркву, они су и сами постали некако задрти као верска секта, па тамо где је престајао утицај православне цркве, престајао је и утицај српства. МИ пошто је маџарска држава готово успела да освоји православну цркву у Војводини, није била далеко ни од освојења војвођанског српства.

Случај са Буњевцима најбоље илуструје ту православну ексклузивност. Буњевци су наш елеменат: наш по раси, по језику, по животу. Од Срба их дели једино вера, и ништа друго. Али та разлика била је довољна, да их одбије од Срба а зближи с Маџарима. Додуше за такво опредељивање, сем вере, био је од утицаја и повлаштени положај маџарског народа у некадашњој Маџарској. Али је несумњиво, да је оно у знатној мери и последица српске, то јест православне искључивости. Наравно, кад нису знали привући себи ни Буњевце ни Шокце, своју рођену браћу, још мање се могло очекивати, да ће војвођански Срби показати више асимилаторне снаге, на пример, према словачким колонистима у својој земљи. И заиста су ти Словаци деценијама живели измешани са Србима, али су ипак остајали одељени као неки засебан свет !