Покрет

ПОКРЕТ

177

сланици. Они су добили мандате указом Радићевим и изгласани су као поверљиви људи Радићеви зато што су то, и само зато. Изгласани су и у срезовима, где их бирачи, лично, никад нису ни видели, Посланички клуб је, дакле, само извршни орган Радићев; онако од прилике као што је комунистички клуб у Скупштини био извршни орган централе у Москви. Ту су сасвим други односи него што су у осталим партијама, где посланички клуб, стварно, значи и вођство партије. Код радићеваца није тако! Вођство је Стјепан Радић, а колика је снага његових ·_ посланика у самој странци, ако би дошли у сукоб с њим, — о том се данас може само наслућивати. Али поуздано је, да би били ретки, врло ретки изузетци у клубу они који би пристали да приме такав сукоб!

Према томе, мора се рачунати с тим, да ће се радићевачки посланици и даље повијати према инспирацијама Г. Радића у емиграцији. Другога пута немају, сем кидиња с вођом, а то не смеју да рискују. Верујемо да многима од њих није лако. Доста је људима, нарочито онима из народа, те чудне политике која проповеда миротворство, а стално живи у ишчекивању некаквих потреса и катаклизми!

Сам Радић, као што сведоче и најновије његове изјаве, није се још решио да мења своју политику. Те изјаве један део наше јавности схватио је као испаде. Тако су их схватили и они парламентски политичари, који политику и не замишљају друкчије него као стално петљање око партијских комбинација, — и зато су били невероватно изненађени Радићевим неопортуном интервјуима и написима. Међутим, Радићево држање у овом случају је сасвим логично. Шта је смисао тих његових „неопортуних“ изјаваг Смисао је то: да његова партија није дошла у Београд да би се изгубила у којекаквим коалицијама и комбинацијама, него зато да изврши један посао: да заштити Бугарску, да спречи нови рат итд. Те изјаве су, наравно, неопортуне за људе и групе којима бриге не иду изван парламентске „ситуације“, и који у читавом Радићевом покрету не виде ништа друго сем седамдесет гласова у Скупштини. Али нису неопортуне за Радића и његову политику.

Та политика још је увек онде где је била и

1920. и 1922. године. Она и данас очекује нечију интервенцију, можда са мање уверености да ће је дочекати, али тек очекује. И за тај случај мора бити спремно Хрватско Народно Заступство. Зато се то Заступство не сме деградовати на једну обичну странку, и зато оно не сме постати саставни део некаквог Владиног блока. Оно може смењавати Владе, да би омогућило себи повољније услове, али не сме себе везивати никаквим обвезама, које би га компромитовале као представника засебног хрватског народа. а

Према шаквој политици подешен је и садашњи став радићеваца у Скупштини. Они су спремни да оборе садашњу Владу, склони су такође да на власт доведу коалицију Давидовић—Спахо— Корошец, која ће бити под контролом њиховом, али сами у ту Владу неће да улазе. Хоће за себе позицију, која ће им давати и преимуства Владине странке и преимућства опозиције. Ако им пође за руком да постигну то што желе, извесно је да Радић неће тако нагло мењати своју политику. Неће имати ни разлога за то. Политика се мења кад се покаже сте-

рилна. До сада је Радићева била таква, и сва његова богорађења за интервенцију остајала су без икаквих резултата. Али да ли ће тако бити, и да ли тако и може бити, и сутра, кад тај Радић за Европу не буде само конфузни вођа некакве „сељачко-анархистичке“ партије негде у неком једва по имену познатом словенском племену, него диригент Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца» За ових неколико месеца што је провео у иностранству, Радић је говорио и причао свашта о овој држави. Но све је то имало само значај грдњи једног незадовољног избеглица, док је Радић био само избеглица. Али сасвим друкчије ће се оцењивати те грдње кад наши министри буду зависили од добре воље тога избеглице. То ће нам, вели се, у иностранству дићи углед. Хоће, заиста!

Радић је данас очевидно на прелому. Он би се, после свога разочарања у Лондону, јамачно већ до сада сломио, да се овде у Београду смер државне политике није стао колебати. Као и на фронту, и у политици је победа онога који је у стању да дуже издржи. Како се данас прилике развијају, Радић још може имати наде да ће он бити тај који ће дуже издржати.

УВ РАИ Папе (6) 6

На заједничкој седници од 10. ов. м. посланици некојих опозиционих партија донели су ову

резолуцију ;

„Посланици опозиционих група и то: клуба ХРСС 63 Демократског Клуба 33, Југословенског Клуба 24, Југословенског Муслиманскога Клуба 18, Земљорадничкога Клуба 11, Немачког Клуба 8, свега 157, сакупљени на заједничкој конференцији на дан 10 априла 1924 год. У Нар. Скушштини констатују:

„1) Да је ово први случај у нашој парламентарној пракси да се недељама отеже верификовање мандата изабраних народних посланика, и ако томе нису стајале на путу никакве правне и техничке тешкоће. Све што се односи на састав Скупштине а нарочито на верификацију мандата сматрано је досад увек као хитно као што и јесте по природи ствари. Сад се од тога одступило једино у намери да се омогући конституисање једне непарламентарне владе.

»2) Да се сазивање седница Нар. Скупштине одлаже без разлога па чак и противно закону, само да би се колико толико прикрио тај непарламентаран карактер данашње владе.

»3) Да такво поступање без обзира на то што. повлачи одговорност, ружи углед свих институција ове земље, и убија веру у вредност свих уставних и законских гаранција народних слобода и грађанских права. Да је то отворено гажење Устава, који у првом свом члану гарантује парламентарну владавину.

»%) Да председништво Нар. Скупштине није остало на висини своје улоге. Место да буде бранилац права Народне Скупштине оно се понаша као орган владе, и то владе која нема за собом већину парламента. Да су према томе народни посланици позвани да сами устану у одбрану тих права и у одбрану уставом загарантованог парламентарног карактера наше државе.

„На основу свега тога данас сакупљени посланици као несумњиво апсолутна већина Народне Скупштине протествују противу овога саботирања парламентарног рада и легалне народне воље и траже од свих меродавних фактора, да овом жалосном стању учине крај. Посланици опозиционих странака скидају са себе сваку одговорност за тешке последице, које ће овакав рад неминовно имати за развитак нашег државног живода“.

Без обзира на питање, колико су горње „констатације“ основане и у колико је, према томе, протест опозиционих група оправдан, сваком непристрасном

читаоцу ове резолуције намећу се саме собом ове реминисценције:

Г. Г. посланици веле да су позвани „да сами устану у одбрану“ права Народне Скупштине и „у одбрану уставом загарантованог парламентарног карактера наше државе.“ То данас кажу и посланици ХРСС (63) и Југословенског (Корошчевог) Клуба (24) и Муслиманског Клуба (18) и Немачког Клуба (8). Али