Покрет

178

равнопрегодину дана, ови исти посланици начинили су били један арижман, којим је изигран Уставом за гарантовани парламентарни карактер наше државе. И кад они данас протестују против покушаја „да се омогући конституисање једне непарламентарне Владе,“ значи: мисле да се заборавило, да су баш они ти који су не само покушали, него у и: стини и омогућили једну неларламентарну Владу, која је по њиховој вољи остала на власти годину дана. А рад те Владе акшивно су помагали и посланици Немачког Клуба, који се данас такође сетио „парламентарнсг реда.“

Даље. Верификовање мандата и „све што се односи на састав Скупштине“ сматрају, данас, и радићевачки посланици као нешто ванредно хитно. А. све до јуче су бојкотовали Скупштину и требало им је три године док су нашли за опортуно да предаду своја посланичка пуномоћија !

Кад се то све има на уму, онда се овај протест „несумњиво апсолутне већине“, у оцени сваког објективног човека, срозава на оно што у истини и јесте: на један одломак досадне партијске полемике. ПОБЕДА ФАШИСТА

Г. Мусолинијева Влада однела је победу на изборима, који су извршени у прошлу недељу. Сама победа, уз онакав изборни закон какав данас има Италија, и уз практике фашиста и њихове милиције, не значи ништа. Са сличним изборним законом и сличним методима победила је и Цанковљева Влада у Бугарској, која је пре једва по године у крви угушила устанак бугарског народа. А да је пре три године био у снази садашњи Мусолинијев изборни закан, и Владу и већину Парламента у Риму имали би социјалисти.

Нико, дакле, никад није ни сумњао, да ће фашисти добити две трећине мандата, које изборни закон гарантује релативно најачој странци. Прво, зато не, што је партија фашиста, данас, после слома социјалистичког покрета и после промене политике Ватикана која је учинила врло интимним фашистичко-ватиканске односе, (што је имало за директну последицу декомпозицију католичке популистичке странке,) — вероватно Г. Мусолинијева странка релативно најснажнија. А друго и зато не, што су фашисти и у изборној кампањи остали верни својим

,. „револуционарним“ методима. Револуционарност тих метода у томе је да се бирачи најефикаснијим средствима васпитају тако да не праве озбиљне смење Владиним листама. И заиста таквих сметња у овим изборима није ни било: све је извршено по утврђеном програму. По броју мандата судећи, Влада је добила већину, која је, по речима Г. Мусолинија, превазишла и најоптимистичкија предвиђања.

Али, остаје још да се види, шта та већина у истини значи: на име, колики број гласача, колики проценат италијанског народа она стварно репрезентује. О томе, док ово пишемо, није могућно рећи још ништа, пошто нема детаљнијих података о резултатима избора. Не зна се ни колики је био број гласача који су изишли на гласање, ни колики је проценат апстинената. А још мање се зна расподела тих гласова по провинцијама. Но без тога није могућно дати себи слику истинског расположења италијанског народа. Узмимо, на пример, Њенову. Према првима сумарним податцима које даје

покрет

штампа, ту Владина победа у ствари значи ово: уписаних бирача има 96043. Од тих је гласало 94718, дакле око 549. Осталих 46%о остали су код куће, да ли од своје воље или зато што нису хтели да се излажу фашистичком „убеђивању“, то је питање. Од 54713 гласова, победничка национална листа добила је свега 24576. Или резултат избора у Милану, метрополи модерне Италије: у 317 секција (од 328 колико их свега има) уписаних је 224454 гласача. Гласало је 162405. Фашистичка листа добила је од тога 58220 гласова, социјалистичка 45552, максималистичка 20744, клерикалска (популистичка) 12158, комунистичка 8301 итд. Ту, дакле, где је колевка фашизма, Г. Мусолини је у мањини.

Треба имати на уму и то, да су фашисти овим изборима хтели да даду нарочити значај. Овом приликом требало је да се покаже, да народ одобрава и благосиља фашистичку „револуцију“ и све што је у име те револуције извршено, од „похода да Рим“ до данас. У кратко, избори су имали да буду плебисцит Италије за Г. Мусолинија, и сав апарат Владе и фашистичке војске стављен јеу покрет да резултат плебисцита испадне што пло-

вољније. Зато је тешко веровати, да је у овом случају било неопредељених и индиферентних, чији је проценат иначе у сваким изборима знатан; фашисти | имају радикална средства, да свима неопредељенима даду своју оријентацију, а нису се либили примене тих средстава. Према томе, „апстиненти“ се, у овом случају, морају урачунати у противнике фашиста. И док се не зна њихов број, не може се имати правилна оцена плебисцита.

Г. Мусолини каже да је са резултатом више него задовољан. Но он је био задовољан и док није имао никакве већине, ни апсолутне ни релативне. У то време фашисти су заступали тезу, да историју прави не већина, него једна свесна мањина. Да ли се та свесна мањина данас преобразила у већину, и то не случајну већину, — то ће се моћи рећи, тек кад се резултати избора помно

анализују. А то у моменту кад ово пишемо још није могућно.

ПИТАЊЕ ИНДУСТРИСКЕ КОМОРЕ

Индустриска Комора у Београду налази се пред једним врло тешким проблемом, од чијег правилног решења зависи њено даље егзистирање.

Реч је о питању прихода Индустриске Коморе. Законом о радњама, који је донет 1910. године, предвиђено је да Индустриска Комора може узимати као прирез ! до 2 процента од непосредних пореза, и на тај начин створити себи материјалних средстава за рад. Поменути прирез био је потпуно довољан Индустриској Комори, јер је њен буџет тада био у пуноме складу са одређеним прирезом, а исто тако и круг њених послова био је више мање локализован на београдску индустриску област.

Данас, међутим, ствари су се из основа измениле. Индустриска Комора, као централна привредна институција у земљи, добила је пред собом нове задаће и према томе потребу за нове материјалне жртве. Тешке привредне прилике, рђава и без икакве правилне оријентације државна привредна политика нису давале Индустриској Комори могућности да ограничи свој посао док не реши своје финансиско питање. Она је на себе примила ову тешку

улогу, скопчану са огромним материјалним издат“