Покрет

180 | - покрет

КОНЦЕРТИ

ОВЕЧАНИ КОНЦЕРАТ МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ

Музичка Школа, коју је 1899. године основало Београдско Певачко Друштво, коме су тада били на челу пок. Ст. Мокрањац, Цветко Манојловић и СОташа Бинички, прославила је 6. и 7. априла двадесетпетотодишњицу свога рада. Прослава се састојала из свечане Академије одржана 6. аттрила и свечаног концерта одржаног 7. априла у Народном Позоришту. Пре но што пређено на прославу нека нам дозвољено да изнесемо укратко историјат ове велике културне установе која данас ужива толики углед и која је четврт · века ширила љубав према музичкој уметности у нашој средини. Први покушај да оснује једну музичку школу у Бео- |

граду учинио је још 1858. године Милан Миловук, оснивач „Београдског Певачког Друштва“ који је отворио школу ва виолину и чело. Његов покушај је пропао, као доцније, и покушај Корнелија Станковића, који је умро пре но што је успео да изведе свој план. 1888. године, Г. Тоша АндрејевићАустралијанац и Карло Глик оснивају, са још три професора мувике, „конзерваторијум“ који пропада после годину дана. Тек шест година после четвртог пропалог покушаја (шокушаја Дружине „Станковић, 1893. године) оснива се „Срлска Музичка Школа“ која је ове године славила свој јубилеј.

У првој години свог рада, школа је бројала 41 ученика, у другој години 57, у трећој већ 190. Године 1907. оснива се на Музичкој Школи „Наставнички одсек“ за наставнике певања. Школа се доцније одваја од „Београдског Певачког Друштва“ и постаје самостална установа субвенционисана од државе. — Тих првих тодина школа је постављена На 60лидне темеље, тако да је школа могла, истина уз велике напоре наставника, да преброди све кризе. Отеван Мокрањац је умро, Цветко Манојловић и Оташа Бинички напустили су школу, али је неколико вредних наставника њу непрестано одржавало. И за време Европеког Рата, за време окупације, школа. је радила: Г. Крстић, који је тада био на челу школе, одржао је све до ослобођења. После ослобођења почео је интензиван рад. Данас Музичка Школа броји око 800 ученика и 25 наставника међу којима је и Г. Јован Ружичка, једини наставник који је радио у школи од њеног оснивања па до данас, и који је ове године, заједно са Мувичком Школом, прославио двадесетпетогодишњицу свога рада. Ове школске тодине основан је на Музичкој Школи иницијативом Г. Јована Зорка, данашњег директора школе, и оперски одсек. И у будуће, ако држава посвети овој шкоди више пажње но што“ јој је посвећивала до сада, ова ће моћи још више да се раввије, и резултати њеног рада биће још бољи.

Резултати досадашњег рада показали су се на ономадашњем концерту. На њему му суделовали наставници Музичке Школе, стари ђаци и најмлађи, данашњи ученици. Суделовали су и чланови новооснованог оперског одсека који су извели две сцене из „Чаробног СОтрелдца“.

Програм је био дугачак, чак врло дугачак. Почело св

са најинтересантнијом „тачком, Хајдновом синфонијом коју је изводио оркестар професора, бивших и садашњих ђака, а дириговао Г. Коста Манојловић, и завршио се, доста несрећно, најгором: „Чаробним Отрелцем“. Ипак, утисак целог вечера је врло повољан. Чули смо неколико талентованих ученика и ученица: Госпођицу Ружицу Мијатовић (Бетовнова Мондшајн-соната), Г. |. Херцога (Моцартов концерт у „ес дуру“), Г-це Олгу Михајловић (Лист), Миланку Миробављевић (Бах-Таусиг), Стану Ђурић, одличну у Аренсковој свити за два клавира коју је одсвирала са Г. Буријаном и један добро увежбан квартет (Госпођице Зора Миленковић и Мери Леви, ТТ. Милан Бајшански и А. Отефановић). Видели смо да међу ученицима Музичке Школе има неколико будућих добрих уметника, и то нам је довољно. Што су женски хорови мање успели и што је „Чаробни Стрелац“ без мало сасвим неуспео, то приписујемо брзом спремању. У „Чаробном Отрелшу“ добра глума и одличан глас Госпођице Бошковић успели су да поправе општи, мало мучан утисак. Музичка Школа је овај велики испит пред Београдом положита са чашћу. П, Н.

ПОРОДИЦА РЕ И АЛФРЕД КОРТО И ако се налавимо кред крајем концертне сезоне још се приређују у Београду добри концерти. Шроше недеље имали смо задовољство да чујемо старе познанике Луја и Оувану Ре, а одмах два дана после њих чувеног француског пианисту Алфреда Кортоа.

„Име Луја и Сузане Ре, који су прошле године, у „Мањежу , имали толико успеха, и њихов програм састављен из тачака од Моцарта, Аренског, Регера, Берлиоза, Грита, нису успели овога пута, из шотпуно необјашњивих разлога, да са= купе београдску публику. По посети је овај концерат потпуно неуспео. Иначе он спада у ред уметнички успелих концерата којих, можемо се похвалити, ове сезоне није био мали број. Потпуна складност у свирању супружника, Ре, њихово мирно, снтурно и уједначено свирање оправдавају љубав музичких кругова у целој Европи према овим пианистима. Они оправдавају и бурне аплаузе којима је свака њихова тачка 1овдрављена и ове године, у Београду. И дирекција. „Хармоније“, у недостатку материјалног успеха, може бити задовољна мо-

_ралним успехом овога концерта.

ТГ. Алфред Корто, професој“ Париског Конзерваторијума, који је дошао у Београд на позив „Друштва Пријатеља, Француске , свирао је у „Мањежу пред пуном салом. Шрог-

"рам Алфреда Кортоа је био тако састављен да је морао да при-

вуче сваког човека који иоле воли музику. Поред Вивалдијевог концерта. Дебисијеве Утопљене Катедрале и двадесет четири Шопенова прелудиума, довољних да, сами за себе сачињавају један концертни програм, Корто је свирао Сен-Санса, Албаниза и Листа. Уметник у најпотпунијем смислу речи, један од најгенијалнијих пианиста садашњице, Корто је хишнотисао целу публику још својим Вивалдијем и држао је ошчињену Дебисијем и Шопеном све до последње тачке. На „бис“ је свирао опет Шопена и Брамсову Успаванку. После концерта у Загребу (8. априла) и концерта у Београду (4. априла), после толиких концерата у другим земљама, Корто је наставио свој триумфални турне кроз Европу и његов концерат у Букурешту (5. априла) сигурно је био за Букурешт један од највећих музичких догађаја ове године као-и његови концерти у Београду и Чагребу за Београд и Загреб. | Привр.

ПОЗОРИШТЕ

„ЧЕХОВЉЕВО ВЕЧЕ“ ГЛУМАЧКЕ ШКОЛЕ

Ако се о ђацима Глумачке Школе говори као о ђадима, ако се за оцену њихове игре узме мерило какво би се узело за оцену игре чланова какве дилетантске дружине, онда се о њима може писати само врло похвално. Али оно „тако говоримо јер имамо обзира шрема њима као према почетницима“, које се у свим похвалама таквих критика осећа, и сувише је отужно и антипатично да бисмо могли да се одлучимо да узмемо тај начин критиковања. По нашем митшљењу, о ђацима Глумачке Школе мора се говорити без узимања неког блатонаклоног става, без „попуштања“ и „гледања кров прсте“. Младе, будуће глумце треба ценити 08биљно, строго, као и остале глумце. Таква је оцена потребна, уосталом _ једина пријатељска; свака друга је много више увредљива.

Ову напомену смо морали учинити одмах на почетку, да се неке примедбе у овој критици не би рђаво схватиле и да бисмо објаснили да оне нису упућене дилетантима већ људима који мисле да се посвете глумачком позиву.

Шрво што се мора констатовати то је да је ово вече боље успело од ранијег Чеховљевог вечера кад су играни „Хирургија“, „Шросидба“ и „Медвед. Да ли зато што смо тада гледали ученике који су се шре играња у тим комадима, више пута појављивали на бини а сада сасвим нове ученике, да ли зато што је у прошлом програму „Медвед био рђаво игран а у овоме-ни један комад није нарочито неуспео, главно је да је ово вече било симпатичније од тог ранијег.

Први комад (Чеховљева позната приповетка, „Ваљка ) можда је највише учинио да утисак целог вечера буде тако повољан. Шегрта Вањку, главну и једину личност у тој иноценираној шришоветки, играла је мала Н. Поповићева, девојчица од које ће несумњиво постати одлична глумица ако падне у руке добрим редитељима и учитељима глуме и дикције. Врло добро је играла и неме сцене кад су Јој се У провору појављивале визије (које су могле бити много краће и од којих је последња могла потпуно и да изостане) и мимика док је писала писма необично је добра. У колико заслуга за њену итру припада Г. Милошевићу, редитељу, треба му збиља честитати. 6

У осталим комадима играли су старији (по годинама) ученици, и два свршена ученика школе, РГ. Милошевић и

Михајловић. Од ове двојице Мата Милошевић нам се више

допао. [. Михајловић има не сасвим пријатан орган и у свим улогама у којима смо га до данас гледали говори потпуно

| : 1