Покрет

168 ПОКРЕТ

две године слуша, донесен је против воље већине хрватских посланика, према томе он је акт простог насиља. Дакле, да један Устав не буде насилнички акт, потребно је да га прими хрватска већина, српска већина и словеначка већина. И не само Устав, него уопште све што тангира наше односе —- све мора, ако ћемо да избегнемо насиље, имати за себе већину једног, другог и трећег племена, и све што додирује интересе једног племена, мора предходно добити пристајање већине тог заинтересованог племена. Такво је било гледиште Радићево, а и Хрватска Заједница, и ова је, као што се зна, напустила Уставотворну Скупштину зато што у нашој Конституанти није могло то њено гледиште да продре. Но Г. Радић није остао консеквентан том свом гледишту. Његова странка данас улази у коалицију са партијама које, и заједно узете, ипак су мањина српскога племена или, по Г. Радићевој терминологији, српскога народа. А и представници тих српских странака нису консеквентни. И они су, на име, налазили да је приговор Радићев начину постанка Устава у извесној мери оправдан. Њихово је мишљење, да се о расположењу радићеваца мора водити рачуна, јер је то расположење већине хрватскога племена. Нелогично је, дакле, да тај Радић, који није допуштао и није „признавао“ мајоризовање Хрвата од стране Срба, уз помоћ једне хрватске мањине, сада улазу у партијску комбинацију која ће, уз помоћ једне српске мањине, мајоризовати Србе. И нелогично је, кад се представници српске мањине, који заступају мишљење, да се жељама и расположењу хрватске већине мора изићи

у сусрет макар и уз цену ревизије Устава, не осврћу на жеље и расположења српске већине. ј

И нелогично је ово: Г. Радићев став према овој држави био је, и остао је, непријатељски: као државу он је уопште не признаје. За невољу само, примио је њене „међународно признате границе,“ Једино што њега интересује то је Хрватство, и према томе Хрватству и његовим интересима конституисана Хрватска. Ово своје дезинтересовање за стари изван Хрватства он преноси и у област спољне политике и не пропушта прилику да га јавно не манифестује. Г. Корошец је, такође, према држави као целини индиферентан: за њега она престаје постојати тамо где престају интереси Католичке Цркве. За Г. Спаха може се рећи исто: и он не гледа и не види ништа што је изван подручја Муслиманства. Али наша држава има својих интереса који су изван и изнад партикуларних интереса и Муслиманства, и Католицизма, и Хрватства. Ко ће о њима да се стара» Ако та држава упште треба да постоји и да се не распадне у територије, које би подсећале на државе африканских сенуса, онда значи, да се брига о њој, као целини, од стране партикулариста препушта — Србима. А то, у истини, значи српску хегемонију. Према томе, за ту српску хегемонију највише раде они који стално вичу на њу!

Дакле, наши партикулазисти или морају из-

расти из својих партикуларистичких ситничавости,

или се морају помирити са српском хегемонијом:

другога излаза нема — сем да чекају слом ове државе, као што правоверни Израиљци чекају Месију.

ИНТЕРЕСАНТНА ЏУКЕЛА

У очи 29. маја, пред саму своју погибију, Краљ Александар и Краљица Драга дођоше из Смедерева у Београд. Краљица, која је волела природу и тишину, јер је била већ жена која је залазила у године и коју су интриге замарале, жалила је што не може и даље да остане у малом летњем дворцу поред Дунава. Простодушан смедеревски свет је њу увек дочекивао са веселим усклицима и цвећем. А тај мај је био баш пун цвећа... МИ поред свих својих мука, Краљица је уживала у њему и брала га је са задовољством девојчице.

Нико није више него она осећао да се приближује страшан тренутак. Као све трагичне личности, и она је патила и страдала са своје сопствене кривице, али није веровала да је крива, И зато, кад нису могли да је утеше ни лектира, ни "музика, ни снови (јер је она била страшна сањалица!) Драга је правила сплетке да у њима нађе разоноде, или је бацала карте, врачала и бавила се тумачењем снова. Њена душа не беше више способна ни да прими ни да пружи ма шта узвишено.

Из дана у дан Краљ је добијао писма у којима му је упозоравано на заверу или му се једно-

ставно претило смрћу. Раздражљив и лукав, он је

добијао експлозије гнева или наступе подмуклости. Од тих напасти највише је страдала Краљица. И знајући да ће је, под притиском јавнога мњења, Александар једнога дана напустити и одгурнути од себе, она је гледала да бар оне последње утицаје које је још могла да врши на њега, искористи у

своме интересу. Као и све велике љубавнице, које су јалове и не могу имати деце, и она је имала снажно породично осећање. Њена браћа и сестре су је просто „пумпале.“ Она није имала ни пет пара свога новца. Александра она није никад волела па је лако могла да му поставља услове, али пошто је силно заволела круну, која јој је најзад и срасла за чело, она није могла ни да мисли на растанак са тим одвратним човеком, од кога је зависило цело њено достојанство.

Давно је Драга знала за заверу и мирила се с њом. У тој завери она је гледала као неки спас. Замишљала је да бе заједно са мужем бити изгнана али никад није замишљала да ће заједно са њим пасти. Горда и мудра, она је најзад више волела да са њим заједно и погине као нека Шекспирова краљица, него да преживи и то понижење да је гарда преда полицији а да је ова „спроведе“ у иностранство. Сем тога она се плашила још и нечега другог. Она је зебла- да је Александар, подмукао и прек, просто не отрује. С тога је била тужна и јетка. Прорицања, снови, карте, све је то имало на њу дубок утицај. Као дивља звер, она је месецима чекала смрт са философском хладноћом, играјући као нека савршена глумица улогу једне од најлепших краљица у једној најјезовитијој драми.

Легавши те ноћи, у очи саме смрти, у своју раскошну постељу, она је, ко зна по који путу своме животу, мислила на своју страшну судбину. Овом приликом је била још више увређена него