Покрет

170 ПОКРЕТ

Тек кад из једне собе одјекну револверски пуцањ и кад се објаснише узроци његовог самоубиства, тек онда сви разумедоше онај осмех и

ову јеткост. МИ тек тада се сви сагласише да је то моралабитиједна изванредно интересантна џукела. Али

један стари официр устаде против овога суда. Он рече: — У сваком случају, то је ипак морао бити неки частан човек. До ђавола, али јавишенеумем да мислим!

И он наже нову чашу коњака, коју испи на искап. Арсеније Михаиловић

АМЕРИКА И АМЕРИКАНЦИ

(ИМПРЕСИЈЕ СА ПУТА НАШЕ МЕДИЦИНСКЕ МИСИЈЕ)

Благодарећи мунифиценцији Рокфелерове фундације имао сам прилику пропутовати источни део Сједињених Држава и јужни део Канаде са циљем да видим тамошње медецинске и санитарне установе и да лично упознам поједине научнике разних грана медицине.

На овоме путу провео сам више од три месеца у друштву Г. Г. Др. Боке Николића, тада помоћника Министра Народног Здравља и Др. Раденка Станковића, професора медицинског факултета у Београду као и у пратњи млађих лекара Рокфелерове фундације, чији је задатак био да се брину о тачном извршењу програма разгледања и упознавања најсавршенијих медицинских установа у поменутим земљама, а и о свему шта је за ово путовање потребно. У кратко: путовали смо као кнежеви, који немају ни о чему да се брину..

По добивеној инструкцији Рокфелерове фундације, имали смо се 9. септембра пријавити [Париској офиси а 12.т. м. у јутру напустили смо Париз засебним возом, који је одвезао путнике до Шербура, да би се још исти дан могли укрцати у лађу „Америка“, велики брод друштва Јпшед Згаје5 Јапез од 26000 тона. Пре поласка воза опростили смо се још најсрдачније са нашим покојним славним професором Др. Војиславом Субботићем, који је чисто уживао, што му је пошло за руком, да чла-

новима нашег Факултета свори могућност да виде

и упознају нову земљу, тамошњи живот и рад на медицинском пољу. Као познавалац Северне Америке дао нам је Субботић још много драгоцених савета и препорука, и кад се воз кренуо жалили смо истинито, што му стање његовог здравља није више дозволило, да се реши на тако далеки пут.

То исто после подне стигли смо у Шербур. Ова лука је пристаниште за ратну морнарицу па зато и није изграђена за трговачки и особни саобраћај. Из ових разлога велике лађе не могу да улазе до саме обале. Мала једна лађица вози путнике до близу краја луке где се заустављају велики бродови. Чим смо дошли у пристаниште сазнали смо да наша „Америка“ због буре има неодређено закашњење, а кад смо се малом лађицом приближавали отвореном мору осетили смо толико јасно немир мора, да смо се почели бринути како бемо поднети десетодневно путовање пространом пучином.

Сунце је већ било зашло кад се на хоризонту указа густ дим и светлост сигналних светиљака „Америке“ а у 9 и по часова отворила су се ши“ рока крила гвоздених врата кроз која смо ушли у

хол огромне лађе. Еквиноцијални ветрови пратили

су нас целим путем.

После десетодневног путовања угледасмо опет земљу и високе зграде Њу-Јорка, т. зв. ЗКу-зстарегз који из далека више личе на велике блокове камења него на куће, Не треба мислити да Њу-Јорк

има само такве високе зграде од 20 до 50 и више спратова, има и малих, а видео сам на главној улици у Њу-Јорку и једну велику кућу која није имала више него приземље. Ако данас од Земуна погледате на Београд, наћићете веома много сличности са Њу-Јорком јер и у Београду наши још скромни ОКу-зстарегз јако надкриљују куће нашег старог Београда.

Импозантан је живи саобраћај у њујоршкој

- луци у којој се крећу све врсте лађа из свих зе-

маља. Мирно и мајестетечно „америка“ плови ка своме циљу високих докова и стаје готово уз саму обалу. Искрцали смо се у трећи спрат дока са кога се спустисмо дизалицом до земље.

Прве дане оставили су нам за одмор, разгле-

дање вароши и за упознавање живота у новоме свету. Затим смо разгледали варошку болницу, Ве!јеуце Нозршај), која уједно и служи и настави на медицинском факултету Соглећ Отуегзцу.

Видели смо и најлуксузнију болницу Моши! па: Нозрта! са операционом салом у чистом мермеру. Овде сам се састао и са старим познаником Р-г Сеогтсе Ваећг-ом, који је за време светског рата био у Европи и код нас вршио профилактично калемљење против пегавца, пошто је он са Ко -ом и Опску-ем из крви оболелих од пегавца изоловао микроорганизам, кога су сматрали за изазивача пегавца. Са чистим културама овг бактерије справили су мају, која је требала да сачува људе од пе гавца. Но успеси за време рата нису баш задовољавали, а кад је и сам Опску оболео од пегавца, ма да је био својом методом вакцинисан, вера у овај проналазак потпуно се изгубила. Моши зша! Нозрна! је приватна установа, за коју се добровољни прилози купе. Ови се радо дају.

Американац заступа ставовиште да сваки човек треба да ради и да радом заслужи оно што му је за живот потребно. Није у духу американског света нагомилавати капитале и оставити их потомцима у наслеђе, много више вреди вишак заслуге употребити за опште добро потпомажући разне хумане установе. Човек који тако не ради не ужива у Америци никакво поштовање у друштву. Разуме се да установе подигнуте о трошку једног човека или једне породице носе њихово име. То важи и за ве лики број Университета у Сједињеним Државама. (Они су већином подигнути приватним капиталом а свака Држава у Сједињеним Државама има само један државни Университет; и тај често није најбољи. Приватна иницијатива и приватна материјална помоћ учиниле су од Северне Америке оно што она данас у свету представља. Ова приватна иницијатива у болници Мошт та! иде тако далеко, да на пример председник управног одбора те болнице, који је веома имућан човек, подмирује на

крају године из свог сопственог џепа дефицит, који

ареала