Покрет

покрет 298

Хришћанина, који је на умору молио Бога да се његова душа, после смрти, састане с душом неког свог пријатеља исламске вере. Наводећи ту причу, Доситије врло умесно опажа како само незнање, злоба или слепи фанатизам, могу човека навести да другом човеку „зажели вечну муку“. Томазео, обзирући се на ове Доситијеве речи, вели ништа мање но „да се њима вређа (!) успомена свих оних честитих људи, који су веровали и још верују у вечите муке, ма да се увек надају у милосрђе Божје, које нема граница“.

Но чему Томазео највише замера и што га у Доситијевом животопису управо срди, то је онај познати разговор између епископа Георгија и старог трговца Маленице, у ком се тако безобзирно критикује калуђерство и показују зле последице свештеничког целибата. Томазеу је такав епискол, који прича како су женске очи пуне магнета и који своме архимандриту обло каже: ако желиш добра својој души, или треба да се ожениш, или да се даш ушкопити“) Томазеу је такав епископ напросто одвратан и он се, вели, нада да сличан архипастир није никад постојао, већ да је то смели извалазак Доситијеве фантазије. -

Право да кажемо, ми се томе саблажњавању Томазеа, католика и великог богомољца, много не чудимо, ма да смо уверени да Доситејев владика не би оне драстичне речи изрекао, да му преподобни отац архимандрит не беше познат као човек и сувише одан земаљским страстима и женским напастима. Што нас у Томазеовом испаду, напротив, много чуди, то је његово ишчуђавање да је калуђер Доситије могао онако писати о калуђерству и насликати онаквог епископа. Ако ико, а оно је баш он, Томазео, као добар зналац италијанске и француске књижевности, требао да се у овом случају опомене оних великих цензора и исмејаватеља развратног клира, као што су несумњиво били Месер Ђовани Бокачо, писац Декамерона, и онај страшни шаљивчина Рабле, који је у свом Лантагршелу, на триста година пре Доситија, одапињао на папство, црквену јерархију и „монашеске институције“ оштре стреле свог галског хумора. А Раблеове стреле, као што је сваком познато, биле су не само оштрије, но и много масније од безазлених Доситијевих жаока; јер на крају крајева, добри и богобојазни Доситије није никад тако далеко отишао, да је због калуђерских порока узимао на нишан и саму суштину вере,

Јасно је, дакле, да онај сувише оштри судо плиткости Доситијевих богословских и етичких појмова треба одбити на прилику што Томазео, у стварима духовним, не хоћаше да зна за трансакције, а још мање за збијање шале; јер не само по оној значајној изјави његовој о читању Доситијевих дела, него и по разним другим местима у његовим књигама, очевидно је да је Томазео Доситија збиља волео и у велике ценио. Тако између осталога, при-

казујући Кузманићеву Зору Далматинску и пре-

поручујући њеним издавачима да пишу за прост народ и, колико је могућно, у форми прича и аполога, Томазео се узгред сећа Доситија, „човека из-

Но не-само разилажење са Доситијем, но ни полемика с Петрановићем око Доситија, није Томазеу опет сметала да две године доцније (1847 год.) у књизи „пото а созе датансће е (пезнпе“ прештампа свој ранији, веома пријазан чланак о Петрановићовом Српско-далматинском магазину. Томазео је, као год и Петрановић, био родом из Шибевика, па је може бити заједница крви и порекла повољно утицала на заглађивање литерарних размирица међу та два оглашена Приморца.

Но ми се питамо шта би Томазео — да је дуже поживео — био тек казао за другог свог суграђанина, за Симу Матавуља, који не само да је у исмејавању калуђерства пошао трагом „доброг

ИВО КЕРДИЋ ГЛАВА ДЕТЕТА

Доситија“, него је са калуђера источне прешао на калуђере западне цркве, те у своме Бакоњи фра Брну дао српској књижевности ремек-дело пентагриелске сатире, у ком је верно оцртао слику католичког манастира у далматинском загорју и давно саздао све особине далматинског фратра икавца, тог на сибаритски живот расположеног „испосника“ и жарког поборника „за виру и народност“.

ванредног, који можда није знао да се отресе неких ——— Сва је прилика да побожни, но уједно према

предрасуда, но који је врло задужио српску књижевност“. 2) Види Живод и прикљученија књ. 1, стр. 42 и 60,

разним мантијашима и сувише попустљиви писац Искрица, не би свом даровитом земљаку лако опростио тај књижевни злочин,

Марко Цар