Покрет

256

покрет

МУЗИКА

ДВА КОНЦЕРТА ШЕВЧИКОВОГ КВАРТЕТА. ГОСТОВАЊЕ Г-ЦЕ МАРТЕ ПОСПИШИЈ

Готово је смешно да у целој сезони, која је иначе била

прилично богата концертима, није било камермузичких кон-

церата. А оно што је можда најлепше и најуввишеније у му-

зици дато је за камерни ансамбл. У прошлој сезони клавир-

оки квартет Зорко - Олатин приредио је један низ камермузичкихХ вечери, које су врло добро шримљене, Београдска пуолика воли камерну мувику. Постоји неколико камерних

ансамбла по приватним кућама, где дилетанти музицирају за своје задовољство: међутим јавна организација те врсте не постоји, док Загреб има две. Зато је квартет Шевчик и програм који су они донели био са највећим нестрпљењем очекиван. На првом концерту који је био у сали „Касине“ 5 ов. м. свирали су: Сметанин квартет „8 мехо живота“ дело које је Ометана писао у највећој беди и очају, потпуно глув, Бетховнов квартет Г-дур ор. 18, једно од шрвих дела из првога перода Бетховеновог стварања и најзад Шубертов 4 то! квартет са врло дубоком темом за варијације (1 став). На другом концерту који је био т. ов. м. у сали „Мањежа“ – извели су: Дворжака квартет Чиг ор. 96. рађен на црначким мотивима; Дебиси квартет о- то! ор. 10, врло интересантан мотивоки и ритмички, са манама ишрестонизма (нејасна мелодија и дисонантне хармоније које се не. разрешавају). Квартет је рађен циклички, што значи да је један мотив за све ставове, само различито ритмизиран. Извођење овог дела захтева велику техничку окретност. Најзад је на шрограму и Бородин са својим ОР -Фиг квартетом који је стално на протраму Шевчиковог квартета. Квартет је врло интересантаћ. На „бис“ су додали шрвог вечера „Валс“ мн „Игру“ од Дворжака. а другог вечера апдапје саптађ е из Чајковског квађртета. ор. 11.

Сав тај програм извељи су чланови квартета шедантно, усвирано и каткад врло темпераментно. Свакако су виолиста и челиста најбољи чланови Шевчикова квартета.

Т-ђа Марта Поспишил, чланица Загребачке "Опере, го-

стовала је 6. ов. м. у улози Кармене. То је био догађај у нашој Опери. У опште свако њено гостовање је догађај. Београдска публика не види и не чује добру Кармен док Г-ца Поспишил не дође да гостује. Са једним колосалним темпераментом, са врло изразитом мимиком и са металним, јасним и снажним тоном, Г-ца Поспишил је одушевила без разлике сваког. Њу би требало на сваки начин ангажовати; макар на стална гостовања. М. Б.

КИНЕМАТОГРАФ

НЕШТО О ФИЛМОФОБИМА И О ФИЛМСКОЈ ПРОПАГАНДИ

Неколико пријатеља кинематографа, читалаца наших кинематографских хроника, замерили су нам што не прошаримо кинематотрафску рубрику у „Покрету“: једни што је не проширимо тиме што бисмо довосили информативне белешке о стању кинематографске уметности и (раду по филмским атељеима у разним европеким државама ни вести о кретању и намерама појединих режисера ши филмских звезда, други што поред критике филмова и чланчића о појединим општим питањима не напишемо (који чланак у одбрану и за пропаганду филма. Остављајући за сад на страну замерку оних првих, на коју ћемо се вратити у идућем броју, данас ћемо говорити само о замерци ових других, која нам се чини потпуно неумесна. 6

Сасвим је тачно да код нас сам филм, као такав (не товоримо о нападима, преко (новина, на. поједине филмове) још није био предмет никаквих жучнијих полемика: тачно је, тако исто, да би једна озбиљна шолемика много томогла што оржем рашчишћавању појмова и формирању одређенијих и правилнијих мишљења о филму код већине људи, а то значи (јер је правац кретања тих мишљења по самој трироди ствари јасно одређен) да би се врло брзо број филмофоба, омањио на минимум. Али да ле је потребно тридобијати за филм што већи број људи или има, за једног штријатеља филмске уметности, важнијих задатака, то је друго питање.

У.

Ма шта се мислило, код нас нема сразмерно више филмофоба. него у другим земљама у Европи. Озбиљнији (напади на филм, преко новина, нису тако чести (од чланака шротив филма жоји би се могли назвати озбиљнијим забележили смо два у току прошле године, и то је све). Шублика пуни биоскопе и чак би се, можда, пре требало борити против неразумне „киноманије (него тротив оних ретких људи који су још филмофоби.

Да прецизирамо најпре шта подразумевамо под тим изразом. За нас није филмофоб човек који мрзи извесну врсту филмова, не човек који мрзи данашњи филм, другим

речима који налази да је данашња филмска продукција, иодчињена материјалним интересима произвођача — инду-

стријалаца и често у рукама рђавих аниматора — режисера, слаба и инфериорна, већ човек који налази да је кинематограф као израз људске активности, филм сам по себи, нешто рђаво, инфериорно, ружно и неморално. Може се бити непријатељ колорисаног, или американског шаљивог, или епизодног авантуристичког филма, (као што се може бити (опростите нам ове мало драстичне примере) непријатељ слободног стиха, кубизма у сликарству или романа са социјал-

"ном тезом, — па ипак признавати филму, ако не да је поче

так једне нове уметности, а оно бар да значи један плус за данашњу културу.

Чист филмофоб, међутим, не признаје му ништа. Код нас има још извесан број — махом старијих — људи који имају чврсто убеђење да. је филм „којешта“ и да је то „једна болесна тојава (модерне културе“. У нашим дневним листовима налазимо још и данас реченице: „рђав утицај филмова“ или „деца, покварена биоскопом“. Узевши у обзир писменост неких наших листова, нисмо увек на чисто са значењем ових речи. Ако оне значе: „утицај рђавих филмова“ и „деца, покварена лошим биоскопским комадима“, онда. имамо штред собом шросто рђавог стилисту, али ако је шисац тачно изразио своју мисао, онда имамо пред собом филмофоба. Тим, правим филмофобима, — не уздижући кинематограф на степен највеће уметности, (без фанатизма, просто као пријатељ тог производа културе који није ни мало болс- стан, — посвећујемо ову белешку, да. бисмо објаснили зашто им у будуће не мислимо посвећивати пажњу.

Све филмофобе можемо поделити у три главне групе. у прву спадају они који немају смисла за кинематограф, у другу они који никада уопште нису били у биоскопу, У трећу оне који налазе било да је кинематограф нездрав и неморалан, дакле штетан, било да је глуп и детињаст, дакле недостојан пажње.

У шрву категорију спадају ои који су по своме унутрашњем, душевном и интелектуалном склопу неспособни да охвате лепоту „седме уметности“. Њихов је случај специјалан: они не могу да схвате кинематограф као што су други неспособни да осете музику или лепоту боја; они имају извесну урођену фобију уметности покрета као што друга имају фобију вокалне музичке уметности, на пример. Код њих постоји или тзавесна неосетљивост, нека врста далтонизма, или укорењен, безразложан рагби рп5. Онн сматрају да покрет не може изазвати емоцију, јер је код њих не иза: зива, као што други сматрају да је пријатна _ само шинструментална музика, јер само њену лепоту могу да осете. То су они које је шалишно убеђивати и који ће увек или мрзети кинематограф или бар бити индиферентни према њему. И највећи духови су боловали од тог несхватања појединих грана уметности; оно је доста природно, и зато филмофобију код ове атрве категорије непријатеља филма једино можемо извинити.

Друђу групу једва да врели поменути, ЈЉуди који нлкада нису били у биоскопу зато што су чули од других да та не вреди гледати или из неке ишнертности нису многобројни, и све их је мање (данас су и врло мала деца била бар неколико шута у биоскопу). Блиски овима су људи који су видели један или два биоскопека комада још у доба „Пифкеа“ и Лемана, или још раније, кад се то звало „живе слике“, ми пошто су комади (били глупи, закључили да је биоскоп бесмислица. Али ови већ спадају у трећу групу.

ЈБуди из треће групе су најмногобројнији, најжучнији, најнепомирљивији, најразноврснији. Али се ни за њих, нарочито за оне од њих који налазе да је филм неморалан, не може рећи да имају озбиљних разлога да мрзе жинематограф. Као што је тешко замислити човека који ће озбиљно бацити анатему на књижевност зато што има порнопрафских романа, тако исто је тешко наћи човека који ће омети да тврди да је кинематограф неморалан зато што шма гразбојничких филмова. Што се тиче оних који сматрају да је филм бесмислен, њих је бесшиљно шреко чланака о филму уверавати у (нетачност њиховог мишљења. То су или људи неспособни уда осете лепоте филма, о којима смо горе говорили, или људи који траже да се од филма има нека опипсива корист — они, дакле, који сигурно мрзе ши позориште јер не виде никакву практичну корист од њега — и које је излљишно убећивати, или, најзад, људи који не воле кинема-