Покрет

покрет

363

цијом. Тешко је дати ма какву приближну прогнозу нашој поратној индустрији. У сваком случају она је добит, јер треба знати да иако буде дошло до катастрофе, индустрија ће и даље остати, само ће се њени власници променити. Рашин, чехо-словачки Министар

Финансија, познат са својих драконских мера, без и

| ј Е

привредној консолидацији, бржем уравнотежавању привредних прилика и стварању нове и здравије основе за нове међународно-трговинске везе. Аутономној трговинској политици, дакле као таквој у односу на опште поратне привредне прилике, не би

могло ништа да се замери, она је била нужно зло,

Београд у грађењу; 1923: угао Дечанскеи Скопљанске улице

мало обзира изјавио је да је индустрија тек онда права индустрија, када промени три власника. Ми не мислимо тако; боље је избећи сваки потрес када се може, а и зато треба прво стварати само ону индустрију за коју ми имамо пуно услова — то је она која је везана са нашом пољопривредном производ-

њом — јер је национални губитак помагати инду-

стрију која нема услова да опстане. Руковођена овим принципима, влада, у вођењу своје индустријске политике, са пуним правом треба да помаже или спутава стварање нових предузећа. То значи да индустријској радиности, коју је потребно развијати, треба

дати пуну заштиту, искоришћавајући нашу аутономију у царинском погледу до крајњих граница могућности. Моменат је врло погодан и њега не треба пропустити, индустријску радиност треба учинити конкретнијом, како би она могла и доцније да се развија и онда када буду знатно умањене заштитне мере и када трговинско-политички режим буде био много либералнији. На овој основи вођена је наша трговинска политика за време царинског рата са Аустро-Угарском, а њени резултати су били драгоцени за привредни живот наше земље.

Најзад остаје нам да са неколико потеза окарактеришемо нашу трговинску политику. Царинска односно трговинска политика вођена је за ове четири године у знаку пуне царинске аутономије. Нове привредне оријентације, валутарне незгоде у државама, дакле пуна ненормалност скономских прилика императивно је налагала потребу за што широм аутономијом у царинском погледу, што је несумњиво било оправдано како са гледишта националне привреде

тако и са међународне, јер је ово водило пре општој

које се у интересу нових трговинских веза морало моментално акцептирати. Само као такву њу је требало шире схватити, боље разрадити, прилагодити је приликама и времену, и најзад никада не превидети њену основну задаћу и њен циљ, а то је: да је она само једно средство како би се дошло -што скорије до нормалних економских односа са државама у погледу међународног трговинског промета. Наша царинска политика није одговорила овој основној својој задаћи. У место да припреми терен за нове везе, да сталожи наш економски живот, уносећи у њега сталност, да формира нашу пијацу, а затим да иде даље и да нам поново обезбеђује и ствара нове у иностранству, она на против уноси нови хаос, доводи до нове збуњеноети и одлаже наново наше економске сређивање.

Околности су биле врло тешке, али и погрешака је било врло много и то са разних страна. Изгледа нам да се од почетка почело да греши, од прве царинске, односно трговинско-политичке мере, са Крфа па све и непрекидно до данас. Привредне прилике, које су биле последица рата, изгледа нам да исто тако нису до своје потпуности схваћене и да се у опште није показивало много воље да се до студије испитају економски проблеми постављени ратом. Једна осетна површност, можда чак нехат, провлачи се кроз све одлуке и кроз сва решења, која су требала да буду пресудна по наш даљи привредни живот. Осећбало се потпуно да нема критеријума како треба водити нашу трговинску политику, и које принципе треба усвојити. Овој дезоријентацији

у области трговинске политике много је допринела и сама техничка организација њена. Предлогом фи-